Delo

АНА КАРЕЊИНА 295 Оставши сам, Алексије Александрович обори главу, прибирајући мисли, затим се расејано обазре и упути вратима, где се надаше да сретне грофицу Лидију Ивановну. „II како су сви они снажни и здрави физички“, помисли Алексије Александрович, гледајући у снажног коморника, са рашчешљаним мирисавим бакенбартима, и у црвен врат утегнутога у мундиру кнеза, поред којих је морао да прође. „Право је речено да је у свету зло“, помисли он, још једном погледајући попреко у листове коморникове. Споро помичући ногама, Алексије Александрович са обичним изгледом умора и достојанства поздрави ову господу, која разговараше о њему, и гледајући у врата, тражаше очима грофицу Лидију Ивановну. — А! Алексије Александровичу! — рече старчић, пакосно бљештећи очима оног тренутка кад се Карењин поравња с њим и хладним иокретом погну главу. — Ја вам још нисам честитао, — рече старчић, показајући на његову новодобивену ленту. — Благодарим, — одговори Алексије Александрович. Како је данас диван дан, — додаде он, по свом обичају особито наглашујући реч: „диван“. Да су му се они смејали, то је он добро знао, али он није ни очекивао од њих ништа друго, осим непријатељства; он је већ навикао на то. Спазивши жута издигнута из мидера рамена грофице Лидије Ивановне и њене лепе замишљене очи, које су мамиле себи, Алексије Александрович осмехну се, откривши своје вечито беле зубе, и приђе јој. Тоалета Лидије Ивановне стала ју је великог труда, као и све њене тоалете у ово последње време. Намера њене тоалете беше сад сасвим обрнута оној, коју је имала пре тридесет година. Тада је хтела да украси себе чим било, и што више то боље. Сада је, напротив, била тако неприродно и несразмерно годинама и фигури накићена, да се стараше само о томе да противност тих украса њеној спољашности не буде одвећ ужасна. И у односу према Алексију Александровичу она је то постигла и изгледаше му примамљива. Она беше за њега једино острово, не само доброг расположења према њему него и љубави, усред мора непријатељства и подсмеха, које га окружаваше. Пролазећи кроз строј подругљивих погледа, он је природно тежио њеном заљубљеном погледу, као биљка светлости.