Delo

300 Д Е Л 0 Али Серјожа, ма да је и чуо слаб глас гувернеров, не обрати нажњу на њега. Он је стајао, држећи се руком за опасач вратарев, и гледао му је у лице. — Па шта, је ли му учинио тата, што треба? Вратар одобравајући климну главом. Повезани чиновник, који је већ седам пута долазио да моли за нешто Алексија Акександровича, интересовао је и Серјожу и вратара. Серјожа га затече једанпут у ходнику и чуо је, како је он тужно молио вратара да га пријави, говорећи да му је дошло да мре заједно с децом. Од тада се Серјожа, сретнувши чиновника по други пут у ходнику, заинтересова њиме. — А. је л’ му било врло мило? — питаше он. — Како да није! Оде готово све скакућући. — А јесу ли донели штогод? — упита Серјожа, иоћутавши. — Б, господине, — клатећи главом, рече шапатом вратар, — има од грофице. — Та шта велиш? Где? — Карњеј однео у татину собу. Мора бити да је добра стварчица! — Је л’ колика? Је л’ оволика? — Помања, али добра. — Књижица? — Не, ствар. Идите, идите, зове вас Василије Лукич, рече вратар, чујући кораке гувернерове, који се приближаваху, и пажљиво исправљајући ручицу у полускинутој рукавици, која га држаше за опасач, махаше главом на Вунича. — Ево ме одмах, Василије Лукичу! — одговори Серјожа са оним веселим и пуним љубави осмејком, који је увек побеђивао исправног Василија Лукича. Серјожа беше одвећ весео, све му изгледаше одвећ срећно, те не могаше а да своју породпчну радост не подели са вратаром, за коју је сазнао од братанице грофице Лидије Ивановне за време шетње у Летњем Парку. Та радост му изгледаше особито важна услед стицаја њеног са радошћу чиновника и својом сопственом радошћу на глас о донетим играчкама. Серјожи изгледаше да је данас такав дан, кад су сви морали бити радосни и весели. — Знаш ли да је тата добио Александра Невског?