Delo

314 Д Е Л 0 Серјожа се гласно насмеја. Она погледа у њега и осмехну се. — Мама, душице, голубице! — повика он, бацајући се опет њој и грлећи је. Као да је тек сада, спазивши њен осмејак, јасно појмио шта се догодило. — Ово не треба, говорио је он, скидајући јој шешир. И, као да је сад гологлаву понова* угледа, опет је стаде љубити. — Па шта си ти мислио о мени? Јеси ли мислио да сам умрла? — Никад нисам веровао. — Ниси веровао, мили мој? — Ја сам знао, ја сам знао! — понови он своју омиљену фразу и, дохвативши њену руку која га миловаше по коси, поче притискивати њен длан на своја уста и љубити га. XXX Василије Лукич, не појимајући испрва ко је била ова дама, и сазнавши из разговора да је то била она иста мати што је напустила мужа и коју он није познавао, јер је ступио после њеног одласка, беше у двоумици, да ли да уђе или не, или да јави Алексију Александровичу. Смнсливши најзад, да се његова дужност састоји у томе, да диже Серјожу у одређени час и да према томе он нема ништа да разабира, ко је тамо, да ли мати или неко други, већ да врши своју дужност, он се обуче, нриђе вратима и отвори их. Али миловање матере и сина, звуци њихових гласова и оно што су говорили, принуди га да одустане од своје намере. Он заклати главом и уздахнувши затвори врата. „Да очекнем још десет минута“, рече он у себи, искашљујући се и бришући сузе. Међу домаћом послугом у то време владало је велико узбуђење. Сви су сазнали даје дошла госпођа, дајује Капитонич пустио и да је она сад у детињој соби, а међутим господин увек после 8 часова сам свраћа у собу; сви су појимали да је сусрет супруга немогућан и да га треба спречпти. Камердинер Карњеј, сишавши доле вратару, питао је, ко ју је и како пустио, и сазнавши д? ју је Капитонич примио и пропустио, чинио је старцу прекоре и опомене. Вратар је упорно ћутао, али кад му Карњеј рече да га зато треба истерати, Капитонич му прискочи н, окупивши махати рукама пред лицем Карњејевим, стаде говорити: