Delo

318 Д Е Л 0 не само физички но и духовно, била раздвојена од њега, и то се није могло поправити. Она даде девојчицу дојкињи, отпусти је и отвори медаљон, у коме беше портрет Серјожин, кад је био готово онолики исти као и девојчица. Она устаде и, скинувши шешир, узе са стола албум, у коме беху фотографске слике Серјожине у разним годинама. Она хтеде да сравни слике и поче их вадити из албума. Она повади све. Остаде само једна, последња, најбоља слика. У белој кошуљи, јашио је он на столици, мрштио се очима и смешио устима. То беше најособенији и најбољи његов израз. Маленим хитрим рукама, које се сад с особитом напрегнутошћу кретаху својим белим танким прстима, она неколико пута закачињаше за угао слике, али се слика омицала те не могаше да је извади. Ножа за исецање не беше на столу и она извади другу слику која лежаше крај ове (то је била слика Вронскога пз Рима, у округлом шеширу и са дугачком косом) и њоме истера слику синовљу. „Та ево га!“ рече она, погледавши у слику Вронскога, и одједном се сети, ко је био узрок њеном садашњем јаду. Она се целог овог јутра ниједном није њега сетила. Али сад, спазивши ово одважно, племенито, тако познато јој и љупко лице, она одједном осети неочекивану плиму љубави према њему. „Али где је он? Како ме он оставља саму са мојим патњама?“ одједном помисли она с осећајем укора, заборављајући да је она сама крила од њега све што се тицало сина. Она посла но њега да га замоле да одмах дође; она га чекаше с обамрлим срцем, смишљајући речи, којима ће му казати све, као и оне изразе његове љубави, који ће је утешити. Момак се врати с одговором да он има госта, али да ће одмах доћи, и наредио је да је упита, може ли га примити заједно са кнезом Јашвином, који је допутовао у Петроград. „Неће доћи сам, а од јучерашњег ручка није ме видео“, помисли она; „неће доћи тако, да му могу све псказати, него с Јашвином“. И одједном јој дође чудна мисао: а ако је он више не воли? И претресајући догађаје последњих дана, њој се учини да је у свему видела потврду ове страшне мисли. И у томе што јуче није ручао код куће, и у томе што је наваљивао да у Петрограду одседну посебице, и у томе што чак и сад није јој долазио сам, те као да избегаваше састанак у четири ока. „Али он мора да ми каже то. Мени је потребно да то знам.