Delo

320 Д Е Л 0 — Врло радо, — рече Јашвин с осмејком, по коме Вронски виде да му се Ана веома допала. — Ти такође идеш? — рече му она. — Ја сам већ одоцнио, — одговори он. — Иди ти, ја ћу те стићи, — викну он Јашвину. Она га узе за руку и, не спуштајући с њега очију, гледаше га, тражећи у мислима шта да му каже да би га задржала. — Чекни, имам нешто да ти кажем, — и, узевши његову кратку руку, она је прптисну на свој врат. — Да, је л’ добро што сам га позвала на ручак? — Одлично си урадпла, — рече он са мирним осмејком, показујући своје једноставне зубе и љубећи јој руку. — Алексије, ти се ниси променио према мени? — рече она, обема рукама стежући његову руку. — Алексије, ја сам се намучила овде. Кад ћемо ићи? — Скоро, скоро. Не можеш веровати како је и мени тежак наш живот овде, — рече он и иовуче своју руку. — Хајд’, иди, иди! — увређено рече опа и брзо оде од њега. XXXII Кад се Вронски вратио кући, Ане још не беше код куће. Ускоро после његовог одласка, како му рекоше, дође јој некаква дама и оне заједно некуд одоше. То, што је она отишла, не рекавши камо; то, што је до сад још не беше код куће; то, што је она изјутра још некуд ишла, не казавши му ништа, — све то, заједно са чудновато узбуђеним изразом њезина лица јутрос и сећањем на онај непријатељски тон, којим она у присуству Јашвина готово истрже из његових руку слике свога сина, принуди га да се замисли. Он одлучи да је неопходно да се с њом објасни. И чекаше је у њеном салону. Али Ана се не врати сама, већ доведе своју тетку, стару деву, кнегињу Облонску. То је била она иста женска, која је долазила јутрос и с којом је Ана отишла да купује. Ана као да не примећаваше забрпнути и упитни израз лица Вронскога, и весело му причаше шта је све накуповала јутрос. Он је видео да се у њој догађа нешто особито: у сјајним очима, кад су се узгред заустављале на њему, беше напрегнута пажња, а у говору и покретима беше она нервозна брзина и грација, које су га у прво време њиховог зближења тако очаравале, а сада узбуђивале и плашиле.