Delo

АНА КАРЕЊИНА 321 Ручак је био постављен за четворо. Сви се већ беху спремили да изађу у малу триезарију, кад дође Тушкевич с поруком од кнегиње Бетси. Кнегиња Бетси молила је да је извине што није дошла да се опрости; била је слаба, али је молила Ану да дође до ње између шест и по и девет часова. Вронски погледа у Ану при овом одређивању времена, које показиваше да су биле предузете све мере да се она ни с ким не сретне; али Ана као да то не примети. — Врло ми је жао, што ја не могу бити између шест и по и девет, — рече она, једва смешећи се. — Кнегпњи ће бити веома жао. — II мени такође. — Ви сигурно идете да слушате Пати? — рече Тушкевич. — Пати? Ви мп дајете мисао. Ја бих пошла кад бих могла добпти ложу. — Ја је могу добавити. — рече Тушкевич. — Ја бих вам веома-веома била бладодарна, — рече Ана... — Хоћете ли с нама да ручате? Вронски једва приметно слеже раменима. Он са свим није могао да разуме то што је она радила. Зашто је довела ову стару кнегињицу, зашто је задржала Тушкевича на ручак и, што је на.јчудноватије, зашто га шиљаше за ложу? Зар је могућно било мислити да се, у њеном ,положају, иде на абоннман Патп, где ће бити сав познати јој свет. Он погледа у њу озбиљним погледом, али му она одговори оним истим изазивајућим, не веселим и не очајничким погледом, чији значај он није могао да разуме. За ручком Ана беше офанзивно весела; она као да кокетираше и с Тушкевичем и с Јашвином. Кад су устали од стола и кад Тушкевич пође за ложу а Јашвин оде да иуши, Вронски сиђе заједно с њим у своје оделење. Поседевши неко време, он истрча на горњп спрат. Ана већ беше обучена у светлу свилено-сомотску хаљину, коју је шпла у Паризу, са отвореним грудима, и са белом скупоценом чипком на глави, која уоквириваше њено лице и особито ефектно истицаше њену јасну лепоту. — Ви збиља идете у позориште? — рече он, старајући се да не гледа у њу. — Зашто ви тако уплашено питате? — увређена тим што он не гледаше у њу, рече она. Зашто да не идем? Она као да не разумеваше значај његовпх речи.