Delo

46 Д Е Л 0 зијом жпвота, он је песник. На жалост, он није уметник: не* достаје му смисао за композицију ни за сразмеру. Његово је дело без везе и без јединства, као и Роман о лисици. Ilpoкламовањем суверенитета природе и разума он се придружује оној породици духова у коју спадају Рабле, Монтењ, Молјер и Волтер; а француска раса никада није имала бољих представника. Роман о ружи је специалан пропзвод француског духа, и као такав одмах схваћен, завољен и распрострањаван; читан је као ретко која књига из средњег века. XIV и XV в. показују опадање, или тачније, застој француског духа. Кроз цео XIV в. он се није испољио ни у једноме карактеристичном делу. Тек друга половина XV в. далаједве крупне појаве у књижевности: лирског песника Вилона и Лакрдију о Патлену. Вилон је можда највећи лирски песник француски; свакако, он је најдубљи и најчудноватији. Он стоји далеко изван свог времена и своје расе. То је један од великих и вечитих песника човечанства. Француски дух се само по своме негативном утицају види у Вилону. Једна тако дубока, лична и осећајна природа, која је нагонски осећала вечите животне проблеме, која је осећала све људске болове, и од рођења била песимистички расположена, није могла у себи да помири особине које јој је раса завештала. У духу песниковом се пореметила равнотежа, и он је својим животом био жртва. Никада већи човек није живео горим и нижим животом. Боемски, неваљао и злочиначки живот Вилонов био је последица судара дбе непомирљиве снаге: судара између француског духа и једнога снажног, истински песничког темперамента. Крици Вилонове душе дубоко одјекују у нашим душама, и буде у њима успаване опште човечанске болове. II у томе је његова величина. Он је у томе сасвим савремен, и исто толико Немац или Словенин колико Француз. Све што је још остало од француског духа у Вилону, то је можда простота и рељефност његовог сила. „Жалим за временом своје младости, „Кад се веселих више но други „Све до саме старости,