Delo, 01. 01. 1910., S. 413

406 Д Е Л 0 кад се човек одвикне од свога равнодушнога познанства са самим собом и ночне да мисли. Је ли почео једном да мисли о себи тада he брзо доћи до разумевања ових речи песникових: „С точке сваке погледај човјека, „како хоћеш суди о човјеку „тајна чојку човјек је највиша“. (ib.) Ко је човек? Ко сам ја? Ако мислиш, читаоче, да што мирније проживиш овај живот, не дотичи се овог питања као ватре, но ако се слажеш с Паскалом и Његошем, да је „с в е к о л и к о наше достојанство у мисл и“, онда не напуштај ни за тренут ово питање, јер оно је достојанство наше мисли, као што је ова наше достојанство. Човек је сам себи највиша тајна, најчуднија загонетка коју сваки, срећом или несрећом, не осећа, која се не да лако ни решити ни нерешена оставити. Загонетка је наш долазак у свет, загонетка је наш одлазак из света. Ми смо као гости на свадби скупљени са разних рогљева и раскрсница; таман смо гладни сели за раскошну трпезу, на којој се служи у златном и кристалном посуђу и све је свршено. Онима, који мисле о овој загонетци, учини се неки пут да су пронашли извесни путоказ, извесни тајанствени црвени конац, који их из лавиринтске мреже води к светлости. „Ах, њихове преварне надежде!“ При своме ходу за пронађеним путоказом они тек увиде и открију безбројне завијутке и увијутке, безбројне тајанствене одаје и мрачне амбисе, које на почетку пута нису смотрили, и који се све већма умножавају, што се даље следи слабоме путоказу. Минотаурни господар овог лавиринта јесте свемоћна тајна, која на ближем или даљем путу наше мисли гаси нашу малену свећу и предаје нас у плен фаталних сновиђења. А онај, коме се свећа угаси, налази се тада у већој тами но онај, ко у тами стално живи. Чујте само ове стихове — и реците, да ли вам срце не уздрхта и дисање не отежа! „Сном је човјек успаван тешкијем, „у ком види страшна привиђења, „и једва се оиредјелит може, „да му биће у њима не спада; „он помисли, да је неке путе „од сна овог ослободио се;