Delo

442 Д Е Л 0 али не сва философија живота. А омладина, која неће и не уме да контролира своје силогизме, и радо се упушта и дивље рефлексије, обично се скотрља до крајње консеквенце сувог позитивизма, до негирања, или можда и немања позитивне страсти којој треба да служе све силе живота. „Постоје закони и силе. Како да им се одупремо, кад све наше оруђе лежи у разуму, а разум сам подлежи законима и силама? То је врло просто. Живи и не мичи се, јер ће те снага смрвити у прашину. Докле се човек не може мрднути с места? — Ни педља. Нико не зна ништа. Мрак“. Ту дакле почиње малаксавање мудрости; а потпуно стагнирање долази на једној сасвим мртвој тачци. „Човек понекад мисли, мисли. И наједаред нестане свега што је у њему било, као да се некуда, кроз њега, сурвало. У души му је тада као у подруму, мрачно, влажно и сасвим празно. Ништа нема. Хвата га гроза; као да није човек него провалија без дна“. — Русима као да је било потребно да унесу деструкцију у све идеале, да свугде дотерују до нуле, да све претуре ногом, и да тако дођу до оне страховите слободе у мишљењу, која засада води у провалију, али која ће се вероватно вратити из провалије и казати шта је у провалији. Нихилист Кприлов овако говори Ставрогину: „Тада ћемо историју света делити на два дела; од гориле до уништења Бога, и од уништења, Бога — до гориле“, унада у реч Ставрогин. Кирилов и Ставрогин су већ давно мртви, а у Руспји се још говори „да је све сувишно, да земља треба да пропадне у пакао, и да све треба ђаво да однеее“. Ипак оваке дијалектике не треба знаком отрова етикетпрати. То су мрачне сфере у којима постоји све оно о чему „не слути људска философија", и кроз које а данас а сутра, а ми а наша деца морамо проћи. Достојевски је досада можда једини човек који је прошао кроз провалију и вратпо се из ње. Али акоје био први, не мора битп последњи; свака бистрија студентска глава слути данас, да човечија мисао само кроз провалпју долази до сазнања да у духовном свету, као и материјалном, има пуно могућности које још нису остварене. — За Расколникова се каже на једном месту да му је срце било „теоријама раздражено“. Тим речма се алудпра на ону, Русима донесену или пронађену страст која је створила читав низ душевних диспозиција и констелација, којих можда у сваком случају нема али може бити, јер још није све било што може бити. Та страст је страст мисли, страст дијалектнке и логике..