Delo

126 Д Е Л О листичка Друго, што заиста многи консеквентни противници историјског материјализма одричу социологији својство науке. И најзад, шго се и сами противници материјализма у социологији често служе материјалистичком методом. — Али је Алфред Фује један од оних противника социјалног материјализма, који и без њега и баш против њега истичу социологију као науку. Зато он још у почетку ове књиге управља критику нарочито на историјски материјализам и социјалистички морал. Релативна етика социјализма, која неминовно изилази из материјалистичког схватања друштвеног живота, није, по Фујеу, у ствари никаква етика. Пред њиховим растегљивим моралом све епохе и сва људска дела остају оправдана. Социјализам доказује да се морал мења према материјалним друштвеним односима; јер моралне идеје само су производ тих материјалних односа. Фује, полазећи од директно супротног става, одбацује такво схватање морала и сматра да моралне идеје живе и сопственом снагом могу мењати људске односе. Морал и јесте и треба да буде тријумф стваралачке мисли која сопственом снагом сама из себе извлачи нов свет. Што се тиче историјског материјализма, нису у праву критичари (међу које спада и Фује) који му замерају осуство и таквих фактора као што су идеја и људска акција. Сам Маркс баш изречно помиње те факторе. Само су ти фактори у историјском материјализму секундарни и, у последњој линији, условљени економским факторима. Али се, у истини, ниједно научно мишљење није произвољније, па следствено, и различније и погрешније тумачило и критиковало, него историјски материјализам. Он је имао ту злу судбину, да буде посматран не као једна научна идеја, но као искључива философија социјалистичког покрета ; и, кад је критикован он је бивао посматран час нафилован и оним чега нема у њему, час лишен и онога што очито садржи. (А томе су много допринели и његови рђави социјалистички интерпретатори, који су материјалистичке идеје извели до апсурда). После те напомене, ми можемо и овде рећи: ма колико Фује истицао баш идеје-снаге као факторе друштвеног развитка, остаје једно истина, а то је, да те идеје нису ни материјалисти занемаривали. На крају крајева, сва разлика у овоме смислу између идеализма и материјализма (о идеализму и материјализму у социјалној философији биће у скоро више говора у овом часопису) и састоји се у томе што између друштвених фактора, које оба та правца признају, материјалисте подвлаче