Delo

232 Д Е Л О да тера до капија париских, у правцу Сен-Клу. Рекао је ову реч кочијашу инстинктивно, јер му је Сузана описала, у току једног разговора, две забаве којима је присуствовала у том двору, још сасвим млада. Осети дивље задовољство, кад се, сишав с кола, упусти у оголелу шуму. Суво лишће кричало је под његовим ногама. Плаво и хладно небо, фебруарског поподнева развијало се над његовом главом. С времена на време примећавао је, кроз празан простор између црних стабала и голих грана, меланхоличну рујину старе палате и зеленкасту воду басена, на којој је г-ђа Морен видела како се шета у барци несрећни и племенити кнез убијен на Капу. Ти зимски утисци, ти спомени једне трагичне прошлости лутали су око младића, не одвајајући његове мисли од једне утврђене тачке која га је тако рећи хипнотизовала: на који начин да победи вољу ове жене која га је волела, коју је волео и коју је хтео да поново види по сваку цену? Шта да се ради ? Отићи к њој и наморати је да га прими? Наметнути јој се трчећи по салонима које она посећује? Досађивати јој својим присуством по угловима од улица и по позориштима ? Сва његова деликатна душа противила се понашању у којем би Сузана могла наћи ма и један разлог да га воли мање. Не, он је желео да му она сама дадне све, чак и право да је посматра ! У свом дечаштву и чистим годинама своје прве младости хранио је у свом срцу толико химера да помисли искрено да ништа више не покуша да би јој се приближио и да је послуша, као што би урадио Данте својој Беатриче, Петрарка својој Лори, Сино де Пистоа својој Силвији, ови ретки песници, у којим се изражава нежно схватање, израђено средњим веком, једне љубави смерне начињене од маште, пуне одрицања и духовитости. Раније је толико уживао у Новом животу и сонетима ових сањалица, посвећених њиховим мртвим Госпама! Како би ова књижевност узвишена и готово калуђерска могла издржати против отрова сенсуалне страсти коју су му улили лепота Сузанина и њен раскош, без његовог знања?... Послушати је?... Не, он то није могао. Планови се завртеше поново у његовој глави, и он је трошио своје живце кретањем, јединим леком ове ужасне патње, агоније узнемирености. Вече паде, зимско вече са страшним и кратким сумраком. Тек тада, изнурен претераним узбуђењем, Рене се заустави на јединој одлуци коју је могао одмах извршити: писати Сузани. Стиже у село Сен-Клу, уђе у кафану, и ту, на једном гадном писаћем столу,