Delo

Л А Ж И 233 раскреченим пером, у шуму лопта на билијару, које су гурали неки људи што су пушили на луле, уз подругљив поглед једног прљавог келнера, састави прво писмо, па онда друго, и најзад ово треће, — стидећи се страшно хартије коју је употребљавао и места где се налазио! Не би могао издржати да га Сузана види таквог. С друге стране, није се осећао способан да причека док се врати својој кући да би јој казао што је имао да јој каже. Ево у каквим се речима, које би запањиле барона Дефоржа да ихје прочитао упућене његовој Сизети из улице Мон-Табор, изли његово срце препуно јада. „Написах вам неколико писама, Госпођо, и поцепах. Не знам да ли ћу вам послати ово. Толико ми бојазан да вам се не допаднем чини неделикатним израз осећаја који би вам се допали, кад би их могли видети. Вај! срце се не види, и хоћете ли ме веровати, кад вам кажем да емоција која ми диктира ово писмо нема ничега што би увредило и најосетљивију, и најчистију жену, и саму вас, Госпођо?... Али ме ви познајете тако мало, и осећај који сте ми показали, с божанственом искреношћу једне душе која се противи свакој лажи, бар је такво изненађење да, може бити у часу кад пишем ове редове, ви сте га већ за свагда отерали, избрисали, осудили. Ах! ако је такс, не одговарајте на ово писмо. Не читајте га чак. Ја ћу умети да разумем то ћутање и да примим ту пресуду. Ја ћу патити свирепо, али са захвалношћу према вама која неће никад престати, што сте ми дали у мом животу ову радост савршену, потпуну да видим Идеал свих мојих снова младићских како корача и живи преда мном. Због тога, видите, кад бих умро од бола што сам вас срео и одмах изгубио, ја вам не бих никад био довољно захвалан. Ви сте ми се појавили, и самим вашим животом ви сте ми посведочили да тај Идеал не лаже! Ма како да ми живот буде икад тежак, тај мили, тај божанствени спомен пратиће ме као неки занос, као неки мађиски чар... „Али, маколико да сам недостојан, ако осећај који сам видео да се лепрша у вашим очима — како оне беху лепе у том тренутку, и ја ћу их се сећати увек! — да, ако тај осећај надживи у вама тренутну побуну која вас је обузела јутрос; ако та симпатија, за чију сте жалост прекорели себе, остане жива у вашем срцу; ако останете, успркос себи, она која је плакала слушајући ме како јој говорим моје дивљење, моје обожавање, мој култ;