Delo

234 Д Е Л О онда, ја вас преклињем, Госпођо, из те симпатије, из тог осећања извуците нешто сажаљења; пре но што потврдите ту пресуду за коју сам спреман да се покорим, тој страшној пресуди да вас више не видим, допустите ми да вас замолим за слободу само једне једине пробе. Та је молба тако понизна, тако готова на ваше заповести ! Чујте је. Ако сам погодио тачно у разговорима врло кратким, врло брзим, које сам имао с вама, ваш живот, под својим спољашњим изгледом пун свега, је лишен многих ствари. Нисте ли кадгод осетили потребу да имате поред себе једног пријатеља, коме бисте могли рећи све ваше јаде, пријатеља који вам не би говорио више како се усудио да то чини једног пута, а који би био ту, срећан што дише у вашем зраку, задовољан са ваше радости, жалостан са ваше жалости; један пријатељ на кога би рачунали, кога би узимали, кога би остављали, а да се он не пожали; једно биће најзад само ваше и чије ће све мисли вама припадати ? Овај пријатељ без кривичних нада, без жеље осем да се ода сав, без жаљења осем ако вас не могадне вечито да служи, то беше сан који сам сневао да будем пре оног састанка где је осећај био јачи од моје воље. И ја осећам да вас волим довољно да би могао остварити овај сан, још и сад. Не! не тресите вашом главом. Ја сам искрен у својој вољи да никада не прозборим реч која вас приморава да се кајете за вашу доброту, ако ми одобрите да покушам само ову пробу. Зар вам не би остало увек времена да ме одбаците далеко од себе оног дана кад видите да сам на путу да раскинем обавезу коју узимам овде? „ Боже мој! како ми речи недостају! Моје срце дрхти на мисао да ћете ви читати ове редове, а ја их једва могу да напишем. Шта ће одговорити? Да ли ћете ме позвати у тај олтар у улици Мирило, где сте били већ тако добри према мени, тако савршено блага и добра да само мислећи на тај тренутак, проведен ту поред вас, чини ми се као да ми се срце краси једним крином. Ах! у том срцу има за вас само оданости, послушног и препокорног дивљења. Реците, реците реч : „Ја вам опраштам". Реците: „Ја вам допуштам да ме видите поново“. То ћете рећи, ако могаднете читати у мени до дна. А ако не рекнете то, неће бити ни једног гунђаја, ни једног прекора, нити ичега другог до захвалности за увек. Захвалност и у муци колика би била захвалност у екстази. Ја разумем данас да кад човек пати што воли јесте такође нека срећа !...“