Delo

Л А Ж И 235 Било је шест сати у вече кад младић баци писмо у сандучић. Погледа како неста коферта. Тек што му писмо измаче из руку, покаја се ш го га је послао; обузе га страх шта може изаћи од свега тога, страх много већи него бојазан која га је опила цело поподне. У метежу својих мисли, био је потпуно заборавио на навике свога живота у породици, и да никад није остао цео дан ван куће не јавивши коме. Вечерао је у првој крчми не мислећи више на своје укућане, предан сав прождрљивом рачуну својих хипотеза шта ће Сузана радити пошто прочита оно писмо. Прво што га пробуди из овог сомнабулизма у пола свесног беше узвик Франсоазе кад он, дошав пешке и око девет и по часова, отвори врата на стану у улици Коетлогон, па се срете изненадно са Оверњанком да она замало не испусти лампу: „Ах! господине“, кликну ваљана девојка, „да знате што се Госпа-Фресно уплашила да се све преврнуло у њој... — „Како,“ рече Рене Емилији, која истрча у ходник пред њега, „страх те је што се нисам вратио ? Не пребацује ми ништа“, додаде пољубивши је, „то је било због ГБе... “ Млада жена, која је провела страшне тренутке при крају тога дана, погледа свога брата. Она га виде и сама измученог, с грозницом у очима. Не нађе више снаге да му пребаци за његов безазлен себичлук који је тако мало водио рачуна о бесмисленој осетљивости њене маште, — он је ту осетљивост међутим познавао тако добро — и она му одговори, спуштеним гласом, показујући му ошкринута врата трпезарије: — „Офарелове су овде...“ Ова проста реченица би довољна да се изненадно промени карактер Ренеове грознице. За њим дође нека језива слутња. У најслађем тренутку његове шетње по Лувру, јутрос, слика Розалијина мучила га је у само присуству Сузане! А сад му је требало, не спремивши се, видети, у очи, не више слику, него девојку ; срести ове очи које је избегавао већ толико дана, подносити ту бледоћу чији је узрок знао. Осети сву своју превару поново, болније, оштрије него што је икад осетио. Говорио је љубавне речи једној другој жени, не ослободивши се својих обавеза према овој која се с правом сматрала као његова вереница. Он стугш у трпезарију као да је ишао на мучилиште, и тек што изађе пред пуну светлост од лампе кад осети по погледу Розалијином да му она чита у срцу као у отвореној књизи. Седела је између