Delo

478 Д Е Л О нове завере. Неспособни или инертни за развијање, они пакленом, али тајном, мржњом мрзе сваку принову која се мора довести са стране: они се не буне против ривала у таленту, већ се буне против ривала у плати. Сваки је буржоа најчистијег буржоаског порекла, а ниједан то не признаје. Они обмањују и себе и другога да је њихов каботенски живот живот уметности по милости божјој. Млађи биће оно исто што су и старији, само, већином, без икаква талента. Њих заводе старији глумци и покојни Кин. Старији глумац, уверен да је Кин, живео је као Кин: пио је, коцкао се и тукао се по каванама великим и пространим као кутија; мењао љубав чешће него преобуку; сматрао „пумпање“ за отмени гест једног богоданог уметника; презирао систематски душевни рад и т. д. Такав елеменат не ствара уметност. А, више него поуздано, нису је кадри створити ни режисери, као што су доскора били. Режисери су у нас деценијама били глумци, ма да су за режију потребни нарочити талент, велика интелигенција, пространа и дубока начитаност, један поуздан уметнички инстинкт, једно дубоко уметничко осећање, једна бујна и стваралачка фантазија. Такав режисер могао је бши само декоратор и то не увек са добрим укусом. Таква режија могла је бити само тапецирерска режија и то не увек са добрим укусом. Главно је била спољашност, а све остало је била споредна ствар, јер је морала бити споредна ствар: режисер није био кадар да се понори у суштину једног дела; он није могао да слази у дубине и остајао је на површини. Али, долазе нова времена. Наше позориште има два режисера од талента и укуса. Сада, са великим стрпљењем уосталом, треба чекати и глумце од талента и укуса. Тада не треба песимистички гледати у будућност наше позоришне уметности. И док то не буде, да не говорим о страховитим представама неких премијера. П. С. Талетов.