Ekonomist

118

што је главно, да се на тај начин уговори истовремено извршују у свима земљама сауговорачима, — то је пак у интересу међународног саобраћаја; правично је и најзад и треба да буде тако због равноправности странака. Овај практичан разлог је и једини убедљив аргумент за горње гледиште.

Међутим разлог не може бити јединство државе, одн. то да један орган претставља државу, и да се према томе обвезује цела држава (или сви органи) нити да један уговор ступа истовремено на снагу и споља и изнутра. Јединство државе остаје у једном и другом случају: питање је само шта је у сагласности с државном јерархијом. Међутим јерархија се одржава и у случају када се одредбе уговора примењују и без публикације. Сасвим се да замислити да се међународни уговор примењује и без публикације, — јер ово питање је на крају крајева практично, и према томе не задире у саму суштину организације. Питање се може поставити са гледишта једног Устава. Када у Уставу не стоји изрично да један уговор ступа на снагу од дана публикације, онда је такво решење са свим могуће. Што се тиче истовремености ступања на снагу уговора споља и изнутра, то само значи да је уговор створио за једну и другу страну обавезу да уговор уведу у живот према свом унутрашњем уређењу. Питање може бити о практичности и правичности таквог уређења, као и о томе које решење највише одговара уговору. Ми смо видели да је такво решење и практично и правично. Иначе, разуме се, да примљен уговор важи за све власти, па било да се прими да је зато потребна још и публикација или не. Он важи и за законодавца, и када он доноси опште прописе, макар он био закључен само од шефа извршне власти, — из простог разлога, што у држави постоје одељене компетенције; акт сваког органа међутим важи у опште за све.

Друго је питање кад један уговор претпоставља доношење извесног закона (регулисање законом једне материје). У том случају јерархија захтева да се донесе закон.

Ђ. Тасић.