Ekonomist
129
талијанске банке, јер је износ улога био мањи од тражње кредита. |
9), „Кредитна удружења“ типа Рајфајзен, без капитала, која су према томе могла функционисати само узајмљеним новцем (нарочито од Државне Банке и кадкад од општина). Та удружења нису била од користи правом земљораднику.
3). „Пољопривредне банке“ биле су пак општинске касе намењене искључиво сељацима. Оне су функционисале са новцем добивеним од општине или области, али нису имале ничег (задружног) кооперативног.
После Револуције сва су та удружења мање више пропала или растурена, али се кредитно задругарство ипак јако развило под окриљем потрошачких задруга.
Француска. — Кредитно пољопривредно задругарство развијало се врло полако. Узрок томе је што је француски сељак мало трпео од зеленаштва, јер је увек имао извесан мали капитал, који му је био довољан, што не воли да узајмљује сем за куповину земље,те и онда волида то учини у тајности код нотара, не хотећи да ико буде посвећен у његове послове.
Пољопривредни синдикати, који по закону пе могу бити банкари, почели су први пропагирати узајамно кредитовање, стварајући кредитне задруге као своје филијале. То стварање почело је у 1885 години. Тако створена удружења имала су за циљ да омогуће задругарима кредит код Француске Банке. Зајмотражилац потпише менице са још једним јемцом. Трећи потпис даје удружење које се у исто време обавезује да добивени зајам — продужи још три пута, иначе рок од 90 дана на колико даје зајмове Фр. Банка, не би одговарао природи пољопривредног посла.
Та удружења узела су већега маха од кад је изгласан закон од 5 новембра 1894 год. који је много олакшао њихово стварање, сводећи на минимум законске формалности. По том истом закону кредитне задруге, филијале синдиката, могу да подељују кредите само члановима синдиката. Као што се види то је нарочита врста задругарства, које је приоњено за синдикализам, — није независно. Уз то још и сама средства задругарска потичу од државе, која је 1897 год. уговарала «с Француском Банком да ова стави на расположење кредит-