Ekonomist

100

ције, и тим пре против осталих рефорама, даје се разумети само тиме, што хоће да се очува и одбрани једно јерархискоуређење, засновано на принципу власти, и да се спречи увођење једног истински и дубље демократског начела које почива на идеје самосталности и активности индивидуе (у том смислу само могло би се примити објашњење Дигиу-а, који сматра да су то идеје цезаристичке и империјалистичке или, како се он прецизније и чешће уз то изражава, идеје о свемоћи власника и њиховој суверености).

Све такве критике не виде једну елементарну ствар да све ове реформе одржавају политичка, одн. главна начела на којима почива данашње уређење, и, у својој најрадикалнијој форми, покушавају да се користе извесним социалним организацијама које данас постоје и које се тешко могу порећи, као што су |чиновнички синдикати, или синдикати у опште —- подводећи их под државну јерархију и то баш саму администрацију, и стављајући увек на прво место општи, јавни, државни интерес. Што се тиче социалних организација које држава има да употреби може бити дискусије при којим је -то функцијама могуће, са којим организацијама се то може и у којој мери.

У ствари, ови критичари боје се ових рефорама, јер иза њих. назиру један социалан покрет и то пре свега синдикалистички који је у крајњој линији управљен против идеје државне власти каква је она данас и у сваком случају врши једну радикалну промену у организацији државне власти. У овакој реформи несумњиво ће важну улогу играти синдикати чиновника — јер извесни моменти (никако не сви), чак један део који није претежан, моћи ће да се остваре помоћу синдиката, и њих претпостављају. Административни савети који заступају чиновничке интересе свакако претпостављају организиране чиновнике, и то нема сумње у синдикате. Али у оваквој једној реформи ти синдикати стављени су у строге законске. границе, и у службу државне администрације. Тако наши реформатори строго забрањују штрајк чиновника, као на пр. Шардон, или Дигиу, као што забрањују не само придружење“ Општој Конфедерацији Рада (дакле на првом месту радничким синдикатима, већ чак и стварање конфедерација синдиката чиновничких. Таквом реформом се не постиже ништа: