Glas naroda

203

док школа у најнужнијим сретствима за учење и умапређење своје оскудева, натеже и злопати. Кад погледамо, како се тешко у млогим општинама отварају нове школе, како се ту траже разни изговори, као, да се нема новаца и т. д. док се новац који припада на сваку другу цел, каонаизмену. црквених звона; на улепшавање улшџг, наподизање нових крстова место старих; на полепшавање сеоске ил варошке куЕе; на удешавање сеоске крчме за игралиште; на полепшавање шеталишта. и на друге млоге цели, а но некад можда и без икакве цели радије и лакше издаје, него на подизање новешколе као да се хоЕе тим спољашњим блеском да покаже свету неки тобоже напредак; док на позив и оних нових звона долазе у цркву стотинама још онихстарих људи и оних истих пређашњих младиБа дечака и деце што дорашћују, и небројено жена и девојака што незнају ни једне молитве људски сразумевањем изговорити, нити знају свога имена написати, ни словца читати, но који су се можда само новим хаљинама стајаЕицама новим звонимаодазвали; доктаки исти људи долазе и у ону нолепшану сеоску ил варошку кућу, да им домин или кнез прочита нисмо какво, ил да им порески чиновник пронађе између више пореских књижица ону праву; док ти исти пролазе и мимо нових крстова, а опет не знајуштаови значе; док се ти исти људи и по оним улепшаним улицама и шеталиштима па и по игранкама — иначе у себи и за себе још по староме, ал само с поља, света ради, по новој моди крећу, и др. мн. а да друге узроке и не спомињемо, које таки људи у своје тобоже оправдање наводе. А најбоље се огледа брига или боље небрига у отворању нових гакола по неким нашим местима, у којима има и других народа, кад се види, да ти наши суграђани, па ма да су и у знатној мањини у општини, подигоше и подижу и отварају на врат на нос нове школе и успоредне параледне разреде за евоју депу, и то све из заједничке благајне, наочиглед нашој већини и са њеним одобрењем, дочим ое за своје школе можда и не сеЕа те у место да се са странцима у свакој доброј цели натичу, да што више снаге и делателности покажу, а они још и сад остављају да буде: „што је наше", ваљда „да је" довек „лоше". Кад видимо даље, да још и данас има нодоста чланова народа, који сматрају школу за „пландиште", камо могу своју децу само онда слати. кад им већ

0 УЧИТЕЉСЕО Високоблагородни г. Милош Димитријевић главни школ. надзорнак у бачкој жунанији, изволио је сазвати учитељску скупштину на 29. јули т. г. у Сенти у којој ће сви учитељи из бачке жупаније присутни бити. Истина, да је у школским листовима о цели оваки

код куБе никаква посла не могу да нађу, да им тек нису, као што они веле „за вратом," па се даље не брину; који дакле и учитеља више као чувара своје деце, кога је општина по њиховом мишлењу ваљда, за то као и другог каквог чувара најмила, — него као учитеља и васпитатеља сматрају, па којипотоме шта више од учитеља као са неким правом захтевају, да им буде оруђе њихових личних и партијских цели у општини, те да им кад са крме спадну, можда пошто по то послужи, да им за њихову личну партају врбује, да употреби сва могућа сретства, па ма и на штету саме школе, само тек да постигну своју партајску намеру, па ма проистицала иста из саме ћуди или ћеФа, ил можда из личног пркоса, те да он вади за њих врело кестење из ватре, па ма се како јако ожегао, па они ће га после у награду за ту услугу оставити бар да гладује после таког кобног случаја, ако ништ друго!. који шта више слабо и питају учитеља, како им се деца у школи владају, како ли напредују, ван ако се који на крају школскегодине појаве, да питају,јзашто њихова деца не прелазе у старији разред, зар су веле они „она друга деца боља од наше?" или: „Та зар ће мој син да буде попа? нек иде јошмало у школу, па онда плуг у руке, ил на занат с њим или: нек зна он колко ја знам, па му је то доста!" Који најпосле држе, да имају права да се над учитељем по вољи растресају и да му по својој Еуди заповедају, јер веле: ми га плаВамо!" Кад погледамо, како су по неки родитељи па и по неки општинари, које са кривога поЈма о школи и о задаћи и положају учитељевом, а које са своје нехатости према свом бољку у опште, према правом школином напретку иначе готовосасвимравнодушни, но само се онда буде и узбуде, кад нађу што даговоре против учитеља. на ма то било можда и стога само, што учитељ хоће да је учитељ— свестаневога позива, што хоће према томе да брани право свога положаја. а не ће да ласка њиховим ћудима, што неће да буде њихова подлога и шоркапа њиховога ћеФа, пошто зна, да „човек, који није сам слободан, не може ни слободне људе одгајивати;" — па кад још видимо, да таки људи опадају, грде и омаловажавају таког учитеља безобзирце ца и пред самом децом ил на јавним местима, при весељу, при пићу, па ма и у шали и у лакрдији, па ма било тоипред страним светом, којипо томе тако и мнење о нашем учитељу у опште па и о гаколи нашој добија

Ј СКУПШТИНИ. скупштина већ доста писано, — но држим, да неће згорег бити и опет сад као у очи скупштине у кратко о томе још коју проговорити: Учитељске скупштине јесу саетанци, у којима се учитељи, школ. управитељи, и други врстни и признати пријатељи школе и просвете састају зарад у-