Građa za istoriju ustanka i ratova 1875.—1878. godine

42

Муктар-паша с резервом кретао се између обе ове колоне, ближе левој (Селим-пашиној). У 5 часова и 45 минута ујутру јављено je о кретању Муктар-паше у истомном правду, а у 6 часова бригада Османпаше прешла je између црногорских батаљона левога крила и центра и појавила се пред кнежевим главним станом, пред којим бејаху само три батаљона. Кнез Никола не чекајући ни минута, обишао је батаљоне и наредио, да се изврши удар на противника, који се у скоро поче утврђивати. Турци се очевидно надаху, да ће својим десним крилом задржати Црногорце дотле, док Селим-паша не успе да обиђе Црногорце са стране Врбице. После ватрене борбе, која трајаше пола часа, Црногорци јурнуше на утврђења Осман-паше, одмах их заузеше, сломише Турке на овом положају њиховог десног крила и у магновењу решите битку. Оступање Осман-паше са положаја окрете се у право бегство. Ово бежите збуни и лево крило, које тек што се спустило к Врбици, a такође и резерве, које и не имађаху удела у борби, те се све даде у бегство. Борба je највећим делом дошла била до гушања; гоњење je трајало три часа, до испред Билећа. Црногорци имађаху губитака у мртвима и рањенима 200 —250 људи, од којих највећи део долази од напада на утврђења Осман-пашина. Турци изгубише пет топова, десет застава, 2000 пушака и велики број хладнога оружја. У шеснаестој главк продужава се опис битке на Вучијем Долу, нарочито њене последице ; затим се износе даље борбе око Подгорице и успеси Црногораца на другим странама. За Муктар-пашу вели се, да га je спасао његов добар коњ, који га je, и ако раљен, донео до стена Билећких, где je угинуо. Не знају се тачно турски губици, али je извесно, да je од 19 батаљона, који састављаху његову војску и од 6 батаљона, који остадоше као резерва у Билећу, Муктар-паша одвео у Требиње само 11 батаљона, оставивши један у Билећу, да би заштићавао оступање, пошто се он није могао у тој тврђави задржати ни 24 часа. Победа на Вучијем Долу била би потпунија, са већим резултатима по Црногорце, да нису неки батаљони остали без дејства, који су, по мишљењу Пеке Павловића, требалп да пређу реку и нападну Турке из позадине. Да кнез није