Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

Ј. ОТЕЈИЋ О ВУКОВУ ПРЕВОДУ „НОВОГА ЗАВЈЕТА“ 591

— Али ћешљђ ме, знамђљ, овде запмтати: „Кадљ в тако, а да зашто те и толика твол дружина пишете садђ ф онде, гди 6 по томђ „Оремскомљ“ нарфчио е, гди се дакле ово а не оно изговара, и изговорити мора 2“

_ Одговорђ: А самђ пре свагда писао е, гди му в годђ мбсто у ОВОМЉ нарфчио; то ти е, мегелимљ, добро познато. А одљ неколико година пишемљ мђсто е оно 5 зато: 1) што меслимђ, да мол дружина, 35 за БОЈОМЂ самђ се и ин повео, има сљ више погледа доста право, што, подражавалоћи на пр. Руссима и Французима, жели, како другимљ тако и овимљ писменомђ % показати и задржати старо-славенску коренитостђ и писмености видђ у рбчима нашега србскота езбка, и 2) што се за писмо 5 може казати: „читан га, брате, како си одђљ свов мапке научто говорити: еданђ као е, друми као #, трећи као ф, а четврте и као %е или ије, врђ 6 сва тап гласђ у нђму!“ — Но ако л и пишемљ садђ ово %, зато опетђ увђравамђ те: а) да га л никако друголчје не читамђ, него као е, свуда гди е годљ овоме мћето по „Сремскомђ“ нарчно, кое и говоримђ; 6) да пл желимђ, да га тако као е чита свак, кон годђ овншђ нарфчјемђ говори, па ако ништа друго, а оно барђ то, што н напишемђ, и в) да се л гтрудимђ, да га у онммљ, по себи славенскимљ рфчима не напишемљ, кое су сасвимљ србевли видљ и изговор, по свопству нашега живога, „народнога“ езнка добиле, и ков се обично не само у „Сремскомђ,“ него и далћ, у другимљ нарфчаама, сљ гласомљ. е (или им) изговарало, и зато ћешљђ кодђ мене наћи: ббло, али не и бћо, него бео, зато цео, немљ, неки, неколико, нешто, пролеће, нега, осећати,назрети, селти и слати, гренти и гршти, умети, гре'ота, среда, време, човекљ, лекљ, овде, онде, треба, гди, гдигодљ, подсмећ, ит.д. У осталом ако бр те, као ригорозистђ, навалто, да ми ово оборишћ, л бкн ти 1оштђ и ово казао: „видиш, брате, гди савђ свђтђ наже за писменомђ 0; па ево и мене за нљимђ, едно за лтобавђ „писменогђ равнообраза“ и „кнђижевне слоге,“ којон е већђ време да п кодљ насђ 06лада; а друго што е моћ обичаћ, не одупирати се противђ „обштега миђији,“ а 1оштЂ много манф презирати га.“ —

т) Г. Вукљ е наравно остао вђранђ и својол ортографји при овомљђ 40 преводу „Новога Завђта. „Волл ваша!“ Ова нђгова ортографји е, као што т. ЏП. Шафарикљђ вели, по „фонетичкомљ начелу“ добра, и, мегслимћ, да бе в тежко друми ко болђ по томђ „начелу“ изумео; али е мени добра и ова наша обична, или као што кажемо „славенска“ ортографта, Кол „стои на исторшскомђ начелу,“ и надамђ се да 'ћемо 6 моћи Јошт и за боло држати, само ако се едномљ на то сложили будемо, да више не шарамо и не мудруемо нђ ради, него да сви пристанемо на еданљ поналвише уобичавнни, па ако 'оћешљ „старинсми“ начинђ, не обзирући се више млого на то, како 'Ћћемо се предђ „фонетическимљ“ судомљ правдати. Дап вданпутђ да утврдимо теоршеки правила; колико се може а практички' колико треба еднакости ради и нужднога правца за свакога, па намљ ортографји, ова наша стара, неће нимало сметати у писмености, у колоџ треба да намљ ве свагда и сваколко напглавији стварб езнЕљ и наука, дакле не лоска него езгра! — Знамљ шта "ће на ово Фонетици, као Реформатори, метелити и рећи; али ништа зато: они чине