Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

592 Ј. СТЕЈИЋ О ВУКОВУ ПРЕВОДУ „НОВОГА ЗАВЕТА“

свој дужност, а пл чинимђ мог), сматралоћи стварђ сђ точке могућности и свфтске практичности.

Тешко в нама заиста, оставити садђ ову нашу „славенску,“ са свошмЂ „истортискимђљ начеломљ“ тако дубоко кодљ насљ укоренфну ортографпо, па узети ту „нову“ г. Вука. Шта бео у овомђ случало бело сЂ досадашнљимђ нашимђ кнљижествомђ2 Рећи ћешљ: „Чудо ми великога кнљижества!“ Колико в да е; сваконко има у ићму подоста и таковм кнђига, сђ коима се не мало поносити можемо. Греота бе и штета, бвгло, кадљ бе учинили, да намђ оваково душевно благо напречацљ пропадне. Овој културе, што у нашемђ народу има, плодђ е и производ овог нашегљ кнљижества; бм ли дакле лбпо бело, кадђ 65 га ладнокрвно презрели и одђљ нћга се часпре отуђилиг Ован подмладављ нашега народа гди "ће тражити и наћи потребне му душевне ране, ако ово наше кнљижество аа4 асба бацимо, а не могнемо му, као што сеп не може, друго, нђму равно у еданпутђ пли благовремено начинити 2 Налпосле наравна е стварђ, да се далћ наше кнљижество текђ изђ овога, ков већђ постом, развшати може и мора, врђ у овоме е сћме и коренђ нђгово. Све ово зредо разсудивши, не може ми се на ино, него озбилђно казати: „Г. Вукљ заслужув сваку похвалу, што ве он, као Србинђ, овако по себи згодну и лаку србску ортографпо сачинјо; али будући да намљђ в она мало доцканђ дошла, и ме сЂ нљомђ небе толико добели, колико бг изгубили, кадђ бб ову нашу уобичаену ортографло оставили, па бк нлО прјимили, и тимђ учинили, да намђ се ово досадашнћ наше Енљђижество заборави; зато 'ћемо маг — баремђ ме, кон садђ овако мислимо —- остати при нашом „славенскон“ ортографти, кол в на „'исторскомљ начелу“ основана.“

4 самљ све ово и онда у памети имао, кадђ самђ пре толико година, 1846-те, реко, да "ћемо мр преко свега тога, што увиђамо, да в ортографии г, Вука млого боли п удеснзи одђ ове наше _„славенске“ писменице, опетђ ову задржати, и сђ нбомљ ков у чему помало рамати, онако одђ прилике као што и други народи са своимљ ортографтнма натежу. Па при томђ и садљ стоимћ и остаемђ, п то тимљ више: а) што самђ изљ нашега (Шешт. Матице Србске) Лфтописа части ТУ. ов. год. разабрао, како намљ славнкш г. Пав. Тос. Шафарикљ блаторазумно)| штеди ову нашу стару ортографло, ков ве духђ живота „исторско начело,“ зборећи далђ тако, да лако изђ нђгове умћстно посредствулоћи рфин разумети можемо, како није јоштђ сасвимљ извћстно и пресуђено, да 6 „нова,“ г. Вука, ортографја већљ тако „изведена,“ да ће намљ она „користији моћи бвти,“ ако ве узмемо, одђ исте те наше истораиске ортограив (види судљ гос. ЈП. о рукопису ербске Грамматике, стр. 98. лђт.); 6) што меелимђ, да намђ в у дужности, ону ортографцо задржати, кон се, управо као ова наша стара, млого не разликуе одђ ортографје, кол влада у нашимљ Црквено-славенскимђ светвиљ кнљигама; врђ само ако таковомљ ортографтомљ будемо србски писали, моћи 'ћемо лако, не мучећи се више наукомђ, и ове кнљите читати, и в) што налазимљ, да и самљ грађански и државими нашљ животђ, млого и тамо у Цесарји, али 1оштђ више овде у Книажеству СОрбскомђ, пште, да задржимо нашу стару ортографпо; ерђ сва наша акта, кон овамо спадало,