Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

držaj, za svako bivanie. Kongruencija sadrzaja i Jorme daje lib, inhongruencija psendomor)ozu. Tako mola antiteza ne smiera Dprofiv Živog lika, nezo protiv mrtvog formalizma, koji počesto razvoi lika već u zametku.

Glaye ovog odsjeka iesu: »Adoli Schreibere. »Gustav Mahler, »Arnold Schonberg«, »Erich Woligang Korngold«, »Iznaz Moscheles. Der Jude als Virtuose«, »Die Wiederherstellbarkejt der althebraischen Vokal. musik«, »Noch einmal: zum Problem einer Jidischen Musik, ier autor želi

DTi kraju da skupi ioš iednom sve svoje misli »als grundsatzlichen BHeitraz zur Klarung«.

Uuzušuijc

IV. SINTEZA.

U ovom završnom odsjeku skupliam, u glavi »Relative und absolute Musik«, mogućnosti sinteze jedne zapadne muzike, koia od muzike Istoka donosi odlučne poticaie, koia se usprkos razlikama kraieva i okolina koristi tim poticaiima ma iednom višem miesfi.

Dalie pisac govori o uticaju Istoka ma Goetheovu poeziju (WestOstlicher Divan) i o tome da ie Georz Capellen muzički teoretik došao do istoe rezultata,

Ovai završni odsiek treba da konačno dokaže, kako se razne kulture među sobom mogu da dodiruiu, a da se ne ukidain. Primat miliea (Landschaft) ne iskliučuie medusobno oplođenie kultura.

Još se aufor brani od eventualnih prigovora O rasporedu građetime. da je unutarnia potreba diktovala ovai način obradbe u smislu niegovih triju temelinih ideja.

Za »Hanoar« priredio: Mi SoL

I7 LIRSKOG DNEVNIKA. Mi liričarni.

Da. Mi smo ishrivljenih boncepcija. Mi smo božanshke bitange i živimo Izvan zabona. Mi smo mala deca, koja se strašno bojimo u tamnim sobama. ] stari smo čibe, koji pljuebamo živofnu mudrosf oho sebe. Mi smo muško i žensko, dete i starac n isti mah, a mahnifi u svaki mah. | liriha zapravo nije ništa drugo, nego neha nervna bolest, neha histerila, neko epileptično drhtanie. Mi se vazda zabezehnuto čudimo, a nama se opef čude bao cirbusbim herojima. Mi smo večna profuslovlia između najvećih različnosfi. } čudni smo zrečevi nehih neizrecivih religija. I čuvari nebih neodgonefnufih i nikada razrešivih fajna. O, mi smo vrlo dobri čuvari.

Vani se eto smeškaju zvezde broz laku maglu, a u PomšilnPu neko svira Mendelssohna. To se onda zove štimnngs. Od foga mi liričari živimo. A inače volemo da fračujemo sa Dbrbliavim babama i (da jedemo mnogo i lino. — Da, mi smo između (ve bosmičke }ofelje seli, Između dva mitološka trona i pali smo faho u neki, mlaFi, besplodni velihi nihil. U ono blagodejstveno ništavilo, sdje ipab možemo izgubiti sve ljudske relacije i gde postajemo toliko slobodni, da uopće prestajemo bivstvovati. To je ipab veliko obečanie sreče.

] zato se gsrčevifo držimo uvek mistikhe. — Mi smo silno abfivni, ali užasno umor. _Requiescamus in pace! Albert Weisz.

228