Ilustrovana ratna kronika

Стр. 14. ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА Сн. 2.

Српеки артиљерци гурају топ на позицију у битци код Куманова

Жођи с' н>оме кац одрастеш Ша гро8 тВојах родишеља. Ичини им иомен сВети Шез кољиВа и без зВона Шего иеслгом, смртнолг иесмом Жоју ке отиеВат она. Л ма мале шумадинке Шорашкемо у те дане §!а те болна негујемо §!а Видамо тВоје ране... А. Шантић Призрене стари... Цризрене стари, кстије раешеорш По ираговима сагове разгрни, Скрлетом тешким доксате огрни, Твоје се џарство враИа!.. 1ле у зори. Великој зири, Бог над тобом бдије! Ура! Уз иоклик срискога усташа, јКељно ти носе два орла крсташа, Мила два брата, златне круне Двије! Заљуљај звона, нека Васкрс јаве ! С ЛовЛена тердог и Авале плаве, Сутра уз трубе, тод стјегом у зори. Витезови, силии громови у боју Јездиће гордо уз калдрму твоју, Призрене стари, каиије раствори ! . . . Деца и српска мисао [Како осећа Српче са Косова] 21. априла ове године, пошао сам из Скопља на Косово да у манастиру Грачаници видим Ђурђевски Сабор и побележим песме које се о Тзурђев-дану на сабору певају. У Липљане воз стиже око 10 часова пре подне а одатле се иде на колима, пешке или на коњу до Грачанице. Ја радо пешачим, али овога пута, и преко мога обичаја понео сам више ствари но обично, а тако исто и мој сапутник г. М. Боројевић наставник цртања у скопској гимназији, понео је велики апарат за сли-

кање, те чим смо из воза изашли, потражисмо кола или коње, али немогасмо добити, јер нигде, ни у селу, ни у целој околини не беше ни коњчића пошто су тога дана били избори за поверенике, и сва кола и коње власт је заузела. Не остаје нам друго већ пешке. И ако, обојица добро пешачимо, тешко нам беше ствари носити. Замолисмо неке сељаке из Гуштерице и Добротина да нам ствари понесу, али несмедоше јер се морало проћи поред арнаутског села Коњуха. — На велику молбу нашу сељак Стеван (презимв сам му заборавио) прими се да нам ствари понесе те кретосмо Грачаници. Ишли смо према Гуштерици уз реку Јањевку и тражили место где ћемо је прескочити. Газили смо и блато и наводњена места а сељак никако несме да пређе реку док не пређемо село Коњух. Тек близу села Ливађа, остависмо Коњух с леве а Гуштерницу с десне стране, пређосмо Јањевку и упутимо се право ливађској школи, која беше још недовршена. Ту се у једној кући, некој врсти сеоске механе, одморисмо и ручасмо а мало после кретосмо за Грачаницу која је одатле удаљена једва један час. Кад из села изађосмо, сеоска деца, мушка и женска чуваху оно мало стоке, што раја може да држи и радознало нас посматраху. Један дечак, највише да је имао 6 година, гледаше нас упитно својим паметним очима. Ја га ослових: како ти је име? — Бранко, — беше кратак али јасан одговор. — Идеш ли у школу? питам га даље. — Идем у први разред — одговори он. — А је си ли ти Србин? — Србин сам .., и овија су све

сами Српчићи — одговори он с поносом и показа руком на осталу децу. — Е кад сте Српчићи, и тако добри, ево, даћу вам шећера, — извадим из торбе неколико комада чоколаде и разделим. — Хвала ти! — рече Бранко .. . и наједанпут, као стидећи се обори очи, у лицу поцрвене и бојажљиво ме упита: Имаш ли српску пару? — Што ће ти српска пара? упитах га. — ГТа, хоћу да видим Краља српског. — И ми хоћемо! заграјаше и друга деца. Ја претурих све џепове и, као за инат, ниједан српски новац не имадох код себе; а да бих и жељу ових српчади испунио покажем им једно писмо на чијем куверту беше марка од 0'25 дин. са ликом краља Петра, које сам, писмо, од својих родитеља тек пре два дана добио. Деца жељно и радосно посматраху лик Краљев, а кад писмо хтедох узети па да пожурим за сељаком и колегом, који беху доста одмакли, Бранко ме погледа некако чудновато замоли да му дам писмо да још једанпут види српског краља, и кад писмо беше у његовим рукама, побожно се прекрсти пољуби краљев лик, притиште цело писмо на своје младо српско срце, и — побеже далеко од мене а остала деца за њим. Изненађен, викнух, да ми писмо врати, а слику нека задржи, али он трчаше све даље. Знајући да у писму нема ништа друго сем породичних мисли, нисам гонио малог лопова, али сам се радовао његовој радости, што ће сва деца знати да он има слику српског краља. Срећан је онај српски ратник, који је на ово Српче на Косову наишао. „Стража". Петар Ж. Илић.