Ilustrovana ratna kronika

Стр. 30.

најозбиљнију бригу поклонио стварању организоване народне војске. Дотле је војска била под управом унутрашњих дела, а њоме је командовао »начелник стајаће војске-. Кнез Михајло је позвао француског пуковника Мондена, да организује српску милицију, и тада је створио засебно министарство војно. Пуковник Монден (умро је пре 6 година у Паризу) био је први српски министар во'ни. Кнез Михајло је за подизање српске војске врло много урадио. Довео је неколико Срба аустријских оф"ицира, створио школу за старешине народне војске, установио стална вежбања недељом и празником за народне војнике и целу народну војску наоружао тада модерним оружјем. Благодаоећи оваком његовом раду на јачању народне оружане силе, он је могао 1867 без капи крви да добије шест градова, у којима је била још турска опсада. У оба српско-турска гата (1876 и 1877-8) Србија је ушла са милицијом, онаквом, какву је створио кнез Михајло. У првом рату Србија је имала сама са Црном Гором да се бори са надмоћном турском силом. Српска се војска у томе рату показала храбром и издржљивом, али и њена малотрајност, и, милицијски систем учинили су да није могла однети ни једне победе. Познато је, да је народна војска или милиција неспособни за нападни (офанзивни) рат. Али у одбрани су Срби показали необичну жилавост, и Српска војска, која кије бројила више од 90'000 људи давала је више од 4 мегеца снажног отпора силној и добро организованој турској војсци. У другом рату са Турцима Србија

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

је имала успеха, што је главна турска сила била окренута противу Руса. Тада је српска милиција задобила четири округа: нишки, пиротски, топлички и врањски. Искуство ова два рата и велики задаци Србије, одлучили су краља Милана да у Србији уведе систем стајаће војск-е, са општом војном обавезом, која је и дотле постајала само за случај рата.-Закон о стајаћој војсци донела је иапредњачка влада 1883. год. Тек што је овај закон тако рећи ступио у живот, још није био потпуно ни изведен, ступи Србија новембра 1885 у рат с Бугарима. У овом се рату борила само српска стајаћа војска у јачини око 50.000. Овај је рат, из многих разлога, био неуспешан. После српско-бугарског рата Србија енергично радила на развијању своје убојне силе. У садањем рату, Србија први пут улази у борбу са правом стајаћом војском, јер су у овом рату сви борци, почев од војника сталног кадра до последње одбране (последња одбрана обухвата 45—50 г.) прошли кроз касарну. У овоме рату српска је војска сјајно положила свој испит, и доказала, да може стати у ред н а јбољих војсака у Европи. Систем стајаће војске, истина, захтева и врло велике материјалне жртве, али су све оне добро исплаћене овако великим и сјајним успесима! Дакле, за успех у овоме рату, Србија има да захвали поиед храбрости, пожртвовања и истрајности својих војника и официра и принципу стајаће војске, која је од сваког Србина створила доброг војника у европском смислу те речи. Ј.

Св. 4.

СРПСКИ ОФИЦИРСКИ КОР Српски официрски кор рекрутује се на више начина али су два главна: 1) из војне академије и 2) из подофицирских школа. У војну академију ступају младићи, који сврше 6 разреда гимназије и положе нарочити „пријамни испит". Обично се сад прима просечно по 30 младића годишње, а раније се пр^мало по 50, 80, 150, а једне године чак и 200. Војна академија траје четири године. По свршетку академије њени се питомци по рангу производе у потпоручнике: пешадијске, коњичке, артилериске и инжињерске. Засебних курсева за поједине редове оружја нема. Уз војну академију постош и „виши курс", у кога улази годишње по 20 официра Он траје 2 године и даје више војно образов^ње, које одговара страним ратним или ђенералштабним академијама. Само официри који сврше виши курс могу постати ђенералима. У Србији постоје четири подофицирске школе: пешачка (у Београду), коњичка (у Београду), артилериска (у Крагујевцу) и инжињерска у (Нишу). Њима је циљ стварање добрих подофицира. Најбољи међу њима могу полагати испит за официра, и као официри терају каријеру до подпуковничког чина закључно. У српском официрском кору има сем ове две врсте официра још официра који су у Русији свршили кадетске или јункерске школе. Обично сваке године производе се 8—10 оваких официра. Сем тога има официра који су дошли из страних војсака: то су већином Срби из аустријске војске. Раније је ових официра било доста, сад су врло ретки. По својој спреми српски официри се могу мерити са официрима у осталим европским војскама. У војној академији сем стручних војних предмета предају се предмети за опште образовање, као што су: наука хришћанска, српеки језик са литературом, општа и српска историја, географија, хемија, физика, математика, француски, руски и немачки језик. Осим тога сваке се године шаље по неколико официра у стране више школе, нарочито у руску николајевску ђенералштабну академију, у вишу ратну шкплу у Паризу, у интендантску школу у Паризу, у коњичку школу јахања у Сомиру (у Француској), у ратну академију у Турину (Италија\ у ратне школе у Белгији, и на техничке школе у Немачкој и Белгији. Официри из трупе такође се труде да свој духовни хоризонт прошире; то постигну читањем, похађањем јавних предавања и на предавањима у пуковским школама (ова се предавања обично држе зими, кад је

Поеада Тузи предаје оружје