Ilustrovana ratna kronika

Си. 17.

Из београдских болница:" Млади Арнаутин који је убио осамдесет Срба, стараца, жена и деце (види слику на другој страни)

КОМИТСКО ЧЕТОВАЊЕ Ноћ је у велико пала, када смо се кренули. Још гушћа магла почела се мешати са тињавом и лаганом јесењом кишом и то нам је пут веома отежало. Била је ужасна љигавица а пред собом се није видело ни неколико метара, Нисмо могли одржавати потребно одстојање један од другог, већ смо се, држећи у једну руку пушку, другом руком придржавали један другог, да се не бисмо изгубили у Шуми и магли. При свем том сваки је готово по једанпут љоснуо о земљу. Патроле и путовође су нам биле сасвим пред нама, прво Због магле, а друго због релативне СигујзностН, да ТИМ пуТем не ћемо наићи ни на какву заседу. Немо али устремљено смо сви јурили к жељеном селу, где смо, бар у машти, очекивали добар кров, ватру и вечеру. Нико није ништа говорио, али се из кретања, гестова и моменганих кратких речи, које су више за себе изговаране, огледало задовољство и гордост због једне добре победе, задовољство, чији је последњи слог тупо и меланхолично одјекивао при сећању на мртве другове, остављене на бојном пољу. Нрми и озбиљни иогледи одавали су као неко резоновање, како је све то,што је било, морало бити. Свако је, изгледз, уз пут правио неку своју философију, како »нема дима без ватре«, нити има »кајгане без разбијених јаја«, па да тако исто нема ни победе ни ослобођења без жртава. Војвода, који је резултатом своје оштроумности имао највише разлога да буде раеположен, био је напротив јако уцвељен за изгубљеним друровима. Увек сам констатовао, да је

овај неумољиви казнилац, који је толико зулумћара отпратио на онај свет, имао јединствено срце за своје четнике, наше сељаке, и у опће за све, што је нејако а трпи . . . На једном пропланку наиђемо на два коња, од којих је један био натоварен неким сандуцима, а други без ичега. Са тог једног ата скинемо оне сандуке, у које нисмо имали кад завиривати (нисмо имали чиме да их на брзо разбијемо) па једног коња узјаше војвода а другог ја, и тако наставимо пут. Сад нисмо више нимало зазирали на овоме месту, јер да ту има кога, који би био опасан по нас, он нам не би оставио коње на сред пута. Коњи су свакако били неког кириџије, који је овуда ишао, па кад је чуо гроктање пушака и бомби, он загребао, ратосиљајући се и коња и свега . . . Да ми не беше коња, којега је предамном водио један сељак, ја управо не верујем, да бих пешке могао стићи у Вељковиће. Глад, жеђ, умор и изнуреност, гве ме је било стигло у највећем обиму... Најзад смо изашли на један регуларни пут, који је ишао падином једног већег, голог брега. Било је тако око 10 и по сати у вече и, да ли због смањења магле, да ли услед дуже навике, све већи простор био нам је нешто прегледнији. При дну пута, лево у продужењу падине, која се свршавала једним потоком и с чије*се друге стране поновно уздизао други брег, назирали смо контуре неког насељења. Ускоро су се указале примитивне оград мали пластови сена. па и саме куће. ГТрођемо једну кућу, која је изгледала

пуста, јер без ватре, нема и затвопена. Поп Станко, у споразуму са путовођама, одведе нас тада к једној од првих следећих кућа. Очекнули смо у дворишту, док су војвода и поп Станко ушли да се споразуму с домаћином око нашег преноћишта. Војвода нам је, мало затим, дао знак с врата да можемо редом улазити и у том врата широм отвори један снажан и личан човек, који нам рече: — Улазите, браћо, улазите! Ваша је кућа! Хе, Боже, велики си! Ми сваки час очекивасмо башибозуке, а оно ево наших. Ватру је распиривао и ложио један старац, који кад (уђосмо, устаде и ^скинувши капу узвикну: — Боже, нека умрем сада, јер видим српску војску у моме дому у часу, када сам очекивао да будем^ попаљен! Ми му казасмо да је ово само предходница српске војске, која ће и сама цјто пре проћи овуда. Стари се беше узнемирио па је кроз смех и управо муцајући понављао: -- Је ли истина, је ли могуће? Напослетку се стари обрати оном млађем човеку, који нас је дочекао на вратима, па му рече: — Аксентије, потрчи брже и зови наше нека дођу одмах. Ово су наши... сад се немамо чега бојати... ево српске војске. Аксентије излете на врата као куршум а стари је, сав блажен, продужио: — Да, чули смо од наших, да надире сила из Србије, да ће бити ћурунтије са Турцима, али до сад ми се све чинило неверица . . . У кући су биле две доста простране одаје, од којих је једна имала ватру на средини а друга чак и земљану фуруну Ох како је било унутра топло! Пало нам је одмах у очи, да нема женске чељади ни деце јер они су сви били у збегу, у шуми, као „робље", које се склонило бојећи се напада од Турака, који су се, као што знамо, у овом правцу кретали. Четници су се већ грабили о три тестије воде, коЈе се за час испразнише у педесетак грла, а грабили су се и за које, ма и најмање, место око ватре, која све ни]е могла у један мах грејати. Док смо се ми унутра измењивали око ватре, сваки по 5 минута, војвода је напољу осматрао положај и оријентирао се за сваку евентуалност. Са старим четником и његовим десетаром, Николом, он је распоредио на четири стране четири стра-