Ilustrovana ratna kronika

Св. 44.

ИЛУСТРОВАНА НАТНА КРОНИКА

Стр. 357.

ка и Турака је имао доста борбе на бајонет, али само у први мах. Доцније су Турци пред крвавом, грозном бајонетском битком увек узмицали. Поглед на савезничке војнике, који са натакнутим бајонетима јуре, бацао је Турке у најопаснију ратну болест: у панику, у највећи страх и безглавно бегање. Рат између Срба и Бугара је показао највећи број бајонетских борби, који ће се у историји ратова са највећим поштовањем спомињати. На Брегалници у крвавој осмодневној битци, на Цареву Врху, Ретким Буквама, Рујану, Криволаку и осталим местима српских победничких бојева бајонетске борбе су преко целог дана трајале на дугој бојној линији. Бугари су их јуначнодочекивали и јуначно насртали бајонетима, али су их Срби из краљевине и Црне Горе потискивали и у бегство бацали својим бољим јунаштвом и већом умешношћу (бољим убацивањем ручних граната и вештом пуцњавом из револвера, којим су само Црногорци били потпуно наоружани) Бугари су имали особиго јак страх од бујице и силине црногорских бајонетских јуриша и по други пут нису смели Црногорце да дочекују на бајонете.

ЈАША СРБ АСКЕР! Јављају „Политици" из Велеса: Пролазак првих хиљаду и четири стотине бугарских заробљеника кроз Велес изазвао је бескрајну радост међу велешким муслиманима. Они су били прекрилили све улице, кроз које су заробљеници имали проћи, и чим се поворка указала, захори се ур небесно: — Јаша срб аскер! Јаша срб аскер! Живјела српска војска. Српско-бугарски рат, поред осталих значајнијих ствари, открио нам је и то, колико су нам привржени наши нови суграђани муслиманске вере. Јуче сам у једној од велешких болница гледао једну турску булу како иде од једне постеље до друге указујући негу рањеницима и болеснима. Лагано и нежно као измучена милосрдна сестра корача она кроз редове постеља и као оком да

хоће да прочита шта коме треба. Кажу ми, да она тако по цео дан иде од болнице до болнице помажући колико год може и где год треба. И кажу ми да она није једина була која се прихватила улога болничарке.... Синоћ на велешкој жељезничкој станици Хамдибег из Тиквеша рекао ми је: Ми смо тек сада ослобођени. Били смо се све спремили да се иселимо са својих огњишта само ако потпаднемо под Бугарску, јер смо знали шта нас чека. Многи су хте ли у Азију, а било нас је који смо желели да се преселимо у Србију, ако нас примите. Овако, хвала Алаху! Живела Српска Војска! Видећете. Ми ћемо вам бити најбољи поданици. Ми смо племенитост српске војске видели још јесенас. Сад смо се још више осведочили какви сте ви а какви су Бугари. Тада је наступала силна војска први пут и у целом крају није убијен ни један једини муслиман. А сад чули сте шта су Бугари учинили у нашим селима до којих су сти гли. Попалили су све, пљачкали су све, убили су све за које су знали, да имају макар десет гроша у џепу. Али хвала српској војсци и живела. Сад је опет добро. — Живела српска војска! тако завршава сваки муслиман с ким дођете у додир. И ви осећате да су те речи искрене и да иду са срца. Турци добровољци у нашој војсци боре се изванредно. Један од њих тројицу наших рањених војника изнео је испред Бугара у сред најжешће ватре. Други, неки Мехмед, када је дошло до борбе на дваестак корака први се залетео и забио бугарском официру нож у грло. Полетели су за њим и остали. И Бугари су преполовљени, морали да беже испред шаке наших добровољаца. Чак и бивши турски офи-

Црногореки генерал Мартиновић у разговору еа шефом француеког дрвеног крета