Istočnik

Стр. 260

источник

Бр. !•?

II. из књиге Премудрога сина Сирахова, Ко поучава свога сина, тај ће имати помоћ од њега и хвалиће се њим међу знанцима. Умре ли отац његов, би ће, као да није умро; јер је оставио иза себе слична себи. За живота свога пазио га је, и тјешио се, а на час смрти своје не ће се ожалостити. Који повлађује сину, завијаће ране његове., и код сваког јаука његова задрхтаће му срце његово. Незајашен коњ бива бијесан, а син, остављен својој вољи постаје дрским. Не смиј се с њим, да не тугујеш с њим и.да не шкргућеш зубима својима. Не дај му на вољу у младости, и не повла^уј лудости његовој. Учи сина свога и труди се с њим, да не дочекаш жалости од непристојна владања његова (Сир. 80., 2. 4. 5. 7. 8. 10. 11. 13).

Г о в о р о другогодишњем парастосу, 28. VIII. 1900,, за благоупокојену аустро-угарску Царицу и Ираљицу Јелисавету. — Говорио у Доњо-Тузланској цркви 'Е>орђе Бјелановић, свегатеник. Поштована господо ! Свјесни хришћанске дужности, руковођени патриотским осјећајем, загријани љубављу, поданичком вјерношћу и оданошћу, а просвијетљени људском разборитошћу о узајамности и јединству народа и владара; — ево нас у овом светом дому, Богу на славу а људнма на спас душе подигнутом огњишту: вјере, љубави и наде — да у том и таквом дому Божјем, уставом цркве прописани, молитвени обред за упокојену савршимо, те да и тијем путем и начином а са овим велељешшм и богоугодним чпном — одужимо хришћанску дужност а подједно да освјежимо и што јаче истакнемо спомен сјени једне мученице, онште поштоване и велике госпође. Састасмо се, овдје, да сгтојем срца, мисли, тежња, топлине душе и искрености молитве, са богодухновеном пјесмом, и св. молитвом а на уста опште нам м»јке, Христове цркве, помолимс се топлином душе и срца свога, Ногу саздатељу твари, да, Он — Превјечни, подари заслужени мир и спас души благоупокојене, наше опште и жарко љубљене Царице, племените Краљнце, внсокопоштоване мајке п велике госпође. Ево нас, овдје, сабраних из рааних страна царевине, а сложени из разних народа, језика и вјера, но свију заогрнутијех плаштем љубави и преданости према освећеној особи „оца отаџбине ", да као послушни синови Цара небеског а вјерни, поданици цара земаљског, — јединством хришћанске тежње, и поданичког задатка, извршимо наш позив, те да се одужимо и као хришћани, и као поданици, п као људи. Ево нас, вјерних саучесника у свјема догађајима било радосним, било жалосним, који су се по неиспитаном Божјем провпђењу, у оба правца, преобилно ижљевали на главу нашег љубљеног монарха и јунака, потресајући му и срце и