Istočnik

Стр. 266

источник

Бр. 17.

милостиви Господ, „који не ће, да ко погине, већ да сви дођу к покајању", даје могућност грјешнику да се покаје, кад му шаље предсмртну болест. Не шаље се она свакоме, многи умре изненада за казну због омаловажавања дуготрпљивости Вожје, а можда и да се отклоне већи гријеси његовн, — и нема времена да се покаје; но коме се шаље предсмртна болест, тај је дужан сматрати ју за велику милост Божју. У очи смртне опасности, ббник је дужан, хтио — не хтио помислити на загробни живот, на наплату свакоме по ^.јелима његовијем, и ако се дотле није бринуо, ца умилостиви Господа покајањем и исправљањем свога живота, дужан је да се пожури с тијем у преостало му још кратко вријеме живота. Јер Господ, примивши покајање разбојника, прима и касно кајање, ако га грјешник приноси од срца, с потпуном мржњом на гријехе, којима је дотле вријеђао Господа. 0, да даде милостиви Господ свакоме од нас ма и на смртном одру да принесемо Госноду покајање, ако нијесмо успјели да учинимо то у здравом стању! Но нико од нас не може бити увјерен, да се пропуштено кроз цио живот може поправити пред смрт. Смрт није у нашој власти; она нас може снаћи изненада; а уз то није човјек пред смрт увијек расположен на покајање, нарочито ако је предсмртна болест тешка. Стога, премда Господ по дуготрпљивости својој никоме не жели погибељи, било би грјешно, у нади на дуготрпљивост Господњу одлагати покајање до смрти, при том још и не без опасности. Има краја и дуготрпљивости Божјој. Она престаје због кашњења с покајањем. Не габорављај да тебе благодат Божја штеди чекајући да се повратиш, али се уједно сјети, да они, „ који не маре за богасшво доброте и крошости и шрпљења Божјега својом дрвеносши и неиокајаним срцем сабирају себи гњев за дан гњева у који Ие се иоказати ираведан суд Вога (Рим. 2, 4—5). Час је дошао да усшанемо од сна, ј&р ноЛ иро^е а дан се ириближи: да одбацимо дакле сва дјела тамна, и да се обучемо у оружје видјела (Рим. 13, 11 и 12). С тим савјетом обраћа се св. А. Павле к римским хришћанима. Они су били новајлије у вјери и спочетка су се жестоко заузимали за дјело спасења, но по том неки ослабише и падоше у духовни сан, у моралну безбрижност и окружени са свију страна незнабоштвом, стадоше се повраћати к незнабошким гријесима, стадоше се као незнабошци „ одаваши ждерању и иијансшву, блуду и нечистоти, свађању и зависши (— 13). Апостол буди римске хришћане од те грјешне небриге, напомињући им, да је но~К незнабошкога незнања и непоштења од оног часа, кад их је озарила свјетлост хришћанске вјере, за њих прошла и наступио је дан или вријеме истинитога богопознања, истините по-