Istočnik

•1

Бр. 17.

И С Т 0 ч н и к

Стр. 267

божеости и врлине, зато је њима, који су окусили блага Христове вјере, неприлично да се враћају у стање незнабошкога мрака, да живе незнабошки, да се безбрижно одају пороцима, на које су се навакли, док су били незнабошци. Ако је њима овладала та небрига, треба се пожурити, да се ослободе од ње. „ Ђријвме јв да се устане од сна и . Вријеме је да устанемо од сна, да се освијестимо, да не умремо у том стању, да нас смрт не застане у гријеху, и неспремне за суд Божји. Јер се не ријетко догађа, да смрт сналази пијаницу и блудника усред оргија пијанства и разврата, гњевљивца — усред гњева и бјеснилука његова, свадљивца — усред свађе и тучњаве, среброљуцца — усред бриге и довијања, да што више стече, страснога играча усред најжешће хазардне игре. И како би срамотна била така смрт, како погибељна опасност изаћн на суд Божји непосредно од мјеста гријеха и пријеступа! Да се избјегне та опасност треба се користити временом садањег живота да се спремимо за вјечност, да живимо тако, како би сваког часа могли изаћи на суд Вожји с чистом савјести. Вјечна судба наша зависи од тога, како се ми користимо тијем времевом, јер се за времениту грјешну насладу може платити вјечном погибељи. Зато, ријечи Господа Спаситеља, које је рекао о себи: Мвни ваља. радитии дјела онога, који ме посла док је дан: до#и /Ге иоИ кад нико нв може радиши (Јов. 9, 4), треба да служе руководством и за нас. Дан је зато дат, да се ради, труди, а не спава. А у чему треба да је труд хришћанина, који не жели, да му дан живота његова не прође бесплодно за спасење? Одбацимо , вели апостол, дјела мрака, т. ј. гријехе који приличе незнабошцима, који иду у тами заблуде и безбожности, — одбацимо, стресимо их као прах са одјеће наше. Она нису саставни дио нашега бића, њих можемо одбацити од себе као одјећу. Ма како да је велика навика на ношење грјешне одјеће, треба је се ослободити по што по то. А како да се то постигне ? — Обуцимо се, продужује апостол, у оружје видјела, т. ј. у врлине, које су својствене онима^ који су просвијећени Христовом вјером и које су противне незнабошком начину живота, као што је видјело противно тами. Похотљивости ставимо на супрот чистоћу, неуздржљивости — трезноћу и умјереност, гњеву — кротост, грабљивости — задовољство с малим. Ево најљепшег оружја за борбу с дјелима таме! Тешка је та борба, али нам је зато и дато то оружје, зато смо ми војници, Војник не жали себе кад иде у рат проти непријатељу. И хришћанин, позват к светости, мора се сјећати, да ју он може стећи не иначе, већ самоодречењем. У борби с гријесима не смије он жалити себе: боље је да умре, као што приЛИЧИ духовному војнику С оружјем У рукама. (Наставиће се).