Istočnik

Стр. 326

ИСТОЧНИК

Бр. 21.

Ексхорта 15. Недјеље по Духовима. — 0 закону о љубави према Богу и ближњима Синђел Владимир ЂобериЛ, гимнасијски катихета. [Долња Тузла.] Маг. 22, 35—40. „Учитељу, која је заповијест највећа у закону?" тако питаше једном један законик Исуса. Ова слика јасно и изразито обиљежава доба пред доласком Христовим и стање вјере у његово вријеме. Има ли смијешније и жалосније нешто, него дч законик, којега је дужност и позив тумачити свијету и разјашњавати закон, чема појиа о том, која је највећа заповијест. Али тако је тада било. Овијет је лутао у незнању. Подијељен на народности, вјере и касте није имао јединства ни једнакости у посматрању свијета и човјека у њему у одношају према Богу и ближњима својима. Многи додуше гра^аху се мудрш али полудјеше у неразуму своме. Еао нпр. Фарисеји — којој секти припадаше свакако и овај законик — та секта одијељених и одличних од осталијех, оставише заповијести Божије, а држе обичаје људске и падоше у пуке формалности и укидоше заповијест Божију, да очувају свој обичај; 1 ) дају десетину, а оставише, што је најпретежније у закону: иравду, милост и вјеру; изгледаху као окречени гробоки, који се споља виде лијепи, а унутра су пуни костију мртвачкијех и сваке печистоте; показиваху се људима споља праведни, а изнутра бијаху пуни лицемјерја и безакоња а ); примише закон иаредбом анђелском, а не држаше га, како им пребаци у својој апологији св. архиђакон и први мученик Стефан 3 ). То бијаше секта надутијех, који мишљаху, да изван њих нико на свијету нема права на спасење, који не зна^аху, да је Бог отац свију нас и да су сви људн браћа и ближњи међу собом. Шта више један између њих пита једном Христа: Ко је ближњи мој 4 )? Каква је дакле и могла бити код њих љубав према ближњим, кад ево нијесу на чисто, ни ко је управо ближњи наш? — За њима долази противничка им странка Сађукеја, та аристократска каста, презасићена живота и блазирана. Шима није ништа било свето, исмијавали су се животом, одбацивали бесмртност, управо тјерали игру са вјером и вјерским ирописима. Па и филозофски морал старога свијета прије доласка Христова и у његово доба или је хладан и сух у својим теоремама, те не смије да загрије свијет и већину, или је маси народној неразумљив и писан само за извјесну касту људи, или је у питању о дужностима човјека доста тјесногруд, таван, а често и неоправдан. Док једни филозофи тек наслућују само Бога као духа, ') Марко 7, 8, 9; 2 ) Мат. 23, 27, 28; 3 ) Дј. ап. 7, 53; 4 ) Лука 10, 29.