Istočnik

Бр. 17.

ИСТОЧНИК

Стр. 411

наглашава на супрот новопосталом хришћанству незнабожаца (Не!с1епсћгјв(;еп1ћнш) своје национално и законско становиште. Тако дух и реч, који у хригпћанству почињу играти пресудну улогу, ишчезавају потпуно из јеврејства и јеврејство ностаје све више чисти монотеизам, који наглашава с великом енергијом јединство божанске личности. Тек у 18-ом веку после Христа, када је и хришћански теизам спао до деизма, јеврејство ступа у ближе везе са хришћанством и у њему се јавља тако звано реформио јеврејство (Ке1огшјис1еп1ћит), које одговара либералном протестантизму у хришћанству. Реформно јеврејство преставља, вели Хартман, исто тако распад јеврејске религије као што либерални протестантизам (види о томе доље ниже) преставља распад хришћанства. Јер оно даје црквеној општини права да одрећује који делови церемонијског закона треба да се задрже а који да отпадну, а то значи напуштање самог принципа хетерономије, пошто се уништењем закона уништава једина веза, која јеврсјина везује са његовим Богом, реформно јеврејство дакле потпуно је ирелигијозна доктрина, доктрина, која преставља уништење јеирејске религије. Кмо што је јеврејска религија религија закона, тако је исто то и Ислам. Закон Ислама изложен је у Корану и тај је закон исто тако прост као што је просто његово религијско гледиште на свет. Од Мојсијеве религије разликује се Ислам само обећањима и претњама у оном свету и уношењем хуманих појмова доцније јеврејске и хришћанске религије као и нагласивањем дужности верних, да се на земљи боре за Вога. За развиће религијске свести Ислам нема никакве битне важиости, јер не доноси никаквих битно нових момената, а као религија закона у опште се неда реформисати, осуђен је дакле на потпуну пропаст. Становиште религије закона савлађује принципијелно апостол Павле и тиме постаје оснивач нове универзалне светске религије битно различне од јеврејске религије и свих њених форама и модификација. По своме образовању и гледишту на свет, по своме целом осећгњу и мишљењу фарисеј, он се држи догме фарисејске, да је праведност човекова неопходни услов, да човек може бити син Божји. Али уверен, да је (јеврејски) теизам одређен да постане универзалном религијом, он увиђа, да је становиште закона једина сметња за то. Огорчени противаик јеврејских присталица Христа (овај друге није ни имао ннти је по својој доктрини могао имати) он долази на мисао, да ли можда ипак ови немају право кад верују, да је Христос обећани месија и визија у пустињи даје његовим слутњама потпуну извесност. Та је визија била довољна, да Павле, не познавајући изближе живот