Istočnik

Стр. 412

ИСТОЧНИК

Бр. 17.

и учење Исусово, знајући само за његову трагичну смрт и за веровање његових присталица у његово месијанство, прогласи Исуса за Христа т. ј. за спаситеља света, који је својом смрћу покајао и уништио грехе људске и тиме уништио јевррјски закон. Људима више није потребно испуњавање тога закона па да пред Богом буду праведни, вера у Христа од сада је једини услов зато, место везаности за закон ступа код Павла ,.слобода у Христу". Сам Христос својој смрти није, вели Хартман, придавао овакав значај, какав јој придаје, Павле и евангелисти приписују то учење Христу само под утицајем Иавловим. Тим и таким објашњењем смрти Христове Павле постаје оснивач нове религије спасења, коју Хартман назива хетерозотеричном религијом спасења, јер је у њој спасење појединог индивидуума једном за свагда иввршено Исусом Христом (дакле једном другом личношћу). У ствари, вели Хартман, овом својом доктрином Павле остаје на пола пута, уништавајући хетерономно становиште јеврејске религије закона он уводи један нов закон, закон вере у Христа, док ако са одбацивањем вакока отпада правда кажњавања од стране Божанства онда тиме мора отпасти и нужност оправдавања од стране човека и смрт Исусова нема више онога значаја који јој Павле придаје, и милост Божја у овом погледу апсолутно је бесциљна. Ту не помаже ништа ни Павлово свођење грехова људских на праотачаски грех Адамов, јер је Адам могао згрешити само за своје племе а никако не за цело човечанство, које му је било сасвим страно. Учење, да је Христос Спаситељ света, и да^вера у њега доноси спасење свакоме, који ту веру има, па био јеврејин или незнабожац, учење које је омогућило постанак хришћанске религије међу незнабожцима и доцнију фузију незнабожачког хришћанства са јеврејохришћанством, чини квинтесевцију Павлове „религије вере". Код самог Павла Исус се разликује од остале људске браће само тиме, што је он прворо^ени, тек у његовој школи настаје подизање Исуса у све веће и веће сфере, док га Јован у своме јеванељу, које је, као гато смо раније видели, постало много доцније, није уздигао до Логоса, до посредника између Бога и људи. Осим овог уздизања Исуса до «Логоса, које је доцније напослетку дошло дотле, да се Исус идентифицира са Богом и као друга личност, као Бог - Син, стави поред личности самога Бога или Бога-Оца, Јованово јеван^еље има у хришћанској религији епохалан значај својим мистицизмом, који је необично удубио религијску свест у хришћанству, и својом религијом љубави. По томе јеван^ељу Бог је сушта љубав и живот у Богу то је живот у љубави, а живот у љубави то је вечни живот. Тиме Јован