Istorija jednog francuskog seljaka

214

писмо Марескова, па се страшно намргоди. Ни мало му се није допадало, што Маресков говори о Бонапарти као о неком богу и преузноси га више свега на свету. Није му се допало, што ђенерал распаљује у војницима жеђ за сјајем и богатством и подбада их на пљачку и грабеж.... Но нашим комшијама допало се то писмо да не може бити боље. „Бонапарта је добар човек! Он ће бити уз народ... то је већ јасно“. Тако су код нас говорили у то доба. Још су били наумили да прате Бонапарти благодарност од целе општине. Окупе се за то на збор, и Шовељ оде тамо. Ја с Маргитом останем у дућану. Седимо ми тако и разговарамо се, док се тек од један пут диже на улици ука и вика. Истрчим на поље, да видим шта је; погледам... кад имам шта и видети. Шовељ иде кући, а за њим велика гомила народа, иду, грде га, псују, гурају и вичу. Једва га на силу истргнем из ове гомиле... Да вам кажем шта је било на том састанку. Шовељ је рекао, да је подлост и непоштење лепити се и пристајати уз онога, ко је у сили и власти, а за Бонапарту је рекао, да је он прост разбојник, да он сам граби и отима, паи војнике на то подбада. Па је Шовељ рекао још и то: „То је баш као кад би ја скупио гомилу разбојника, па им рекао: ви волите вино, богато одело, паре и лепе девојке; тога ничега у нас нема, с тога ајте за мном. Ја, недалеко, одавде знам једно богато село: сељаци су тамо вредан народ и велики патници. Има више од сто година како се подигло ово село, сељаци су пуних сто година радили, текли, мучили се и доста су свакојака добра стекли. Устајте, јунаци; ајте да ударимо на то село, да га опљачкамо и разоримо. Ваљда не ћете бити таки страшљивци, да ен