Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja

ОШКОПАЦ И БИЛА

Колико је јадан живот далматинских дагораца, не може се исказати! Они доље, уз море, сладе живовање вином, воћем, поврћем, веселе очи лијепим видицима, уживају у благости ваздуха; али брђани, или се живи пеку, или се мрзну, или су сметени од силнога вјетра, који дува три четвртине године! Подмладак се ту тешко подиже. Они што остају, муче се свога, вијека: да из шкрте земље измаме мало јечма, да исхране мало стоке, да ископавају смреково коријење, да опрезно сијеку дрва из кржљавих гајића! У толиком проклетству, најгоре је што су ти крајеви безводни; из њеких села, љети, иде чељад по три часа до најближег студенца, или врела!

Загорско село Затрнци, прво од мора, њешто је бољег удеса, јер у њему рађа и винова, лоза и бајам. У њему се догодило чудо једно, које, ево, хоћу да испричам.

Три часа хода од мора, пењући се кроз љуте кршеве, под голим брдом, просуло се село Затрнци. Ко долази оздо у село, најприје наилази на двије куће; с десне стране пута, бјеласа се „кула“ Ивана Лопушине; с лијеве стране пдрни се кућерак Јурате Жагриновића, надимком Ошкопца. Жагриновићи су старосједиоци, а Лопушине „Власи“, досељеници. „Кула“ је најзнатнија ватрначка зграда а домаћин Иван Лопушина, најзнатнији је Затричанин, најимућнији и без замјене капитан (кнез) у селу. И Јурага Ошкопац бијаше најчувенији Затрнчанин, али у злу, — од дјетињства, убојица и крадљивац. Истом се бјеше оженио, рани из пушке Мијата, Јопушину, брата Иванова, за што одлежа пет година

138