Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja

196 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

тамнице, а рањеник болова годину, па умрије. Пошто се Ошкопац врати, бјеше једнако на опазу и при оружју. Био је необично добар ловац; новад, што је брао за дивљач, пропио би: отишао би доље у град и поњекад остајао два дана; пијаначка мрзовоља хваташе га сутрадан, пошто би се испавао, а тада тешко жени му Шимици и кћери Павици!

Родне године могао је Ошкопац имати до петнаест барила, вина, од кога, за чудо, није пио до о великим свечаницима. Остало би продао. Како је старио, тако је бивао мање „срећне руке“ у лову, али се није мање бакочио. А иначе, с годинама, биваше пакоснији. Пријећаше сељанима да ће својој Павици узети каквог домазета, „каквог ркаћског (православног) лупежа“, који ће дојадити Затрнчанима. Његово двориште, пространије од Лопушинова, засађено бајамима, доносило је њеких година лијеп доходак. Остало његово имање, њиве, виногради, гај, иако невелико, бјеше све на окупу.

Капитан Иван Лопушина бјеше крупан, риђ, Рутав, мирњачина и богомољан. У његовој се кући није у вече -лијегало, без „рузарија“. Уз велики пост допираше од њих молитвена граја, као из каквог манастира! Иван рано обудови, а имађаше три сина: Мија, Крста и Антуна; први и тијелом и нарављу сличан њему. а млађи бјеху ситнији и жустрији. Јурага Ошкопац бјеше осредњег раста, чврст као кремен, очију плавих, свијетлих. За цркву није марио, али се бојао ђавола и утвара, које му се често приказиваху, особито кад би се пијан- враћао из града.

Лопушину послужи срећа, да'му се Мијо ослободи војске; стари се не би више обрадовао ни да је Ошкопац напријечац умро! Навали на Мија, да га жени, а кад средњега, Крста, узеше у војску, онда стари стаде одређивати кратке рокове да му се снаха доведе! У

У то вријеме Павица Ошкопчева побјеже за

ДАДЕ РЕТРИВЕР ЛР