Iz raznijeh krajeva : pripovetke Sima Matavulja, S. 202

ОШКОПАЦ И БИЛА. 197

њекот сиромаха, младића у Миљево. Ошвкотал, гБутит, отиде у град и не одљути се за десет дана! Павица умрије послије њеколико мјесеца. Јадна. јој мати Шимица пресвисну од туге и од ударапа. Ошкопац прозли се још горе.

Мијо Лопушина, вративши се једног дана из трада, послије вечере, изненади оца:

— Ја сам. ћаћа. загледао пуру! Ја не знам... Ја бих је..... |

— А чија, је: пита ћаћа.

— Из Билица, Бикановића.

— А кад је ти познаде;

— Виђао сам је, једном, идући у град, другом. враћајући се. Ишла је вазда с матером. Данас су ручали у крчми.

— Јеси ли говорио с њом:

— А-ја! Како бих, без тебе; Говорио сам са старом.

— 0 томе;

— А-ја! Онако! Каже зна. по чувењу, нашу кућу.

— А цура, каже ли шта;

Младић слегну раменима. =>

Антун, који то слушаше разјапљеним устима. заптита:

— Је ли лијепа г

— Онако, није висока! одговори Мијо.

— Како је зову“

— Билом! Име јој је: Била!

— дар је бијела као снијег“ припита Антун.

Мијо прште у смијех. Вртећи главом и показујући прстом на огњиште, задуго не могаше од смијеха, најзад изговори:

— Ен' онака, као онај лонац!

— Штаг Онака, као лонац пита брат,

— Црна! Црна сва, као, Арапкиња!

— Џа ти се свиђа

—- А свиди ми св. А бал зато што је црна... А мирна је, као овчица; то се види! А чврста је као кремен; то се види! А види се, да је... за мене. Што!