Izgnanici : albanska odiseja
ИЗГНАНИЦИ
Хор Избетлих:
Шибан суснежицом, свет се даље вуче, Навикао да га и Бог с неба туче, Пркасне пратиље, одјек божјег гнева, Мећава што заспе, и киша што лева, Надошли потоци, ломе се о стене, Путник стане па се, огуглао, крене.
Други Пушник ;
Зло нас време хаба, стари нас и мења. Гле, џиновска дрва и куле од стења, Унуке унука надживљује све то, Столећа сам стара у природи срето. (О, бежите од нас све бриге и ваји, Нас чекају наше планине и гаји, Потеси мирисни и питоме жупе.
Ради њих патимо.
Пушник:
Дивне су и скупе Наше чежње! Али, разум другче суди: Отаџбину брда не чине, већ људи,
Хор Уморених:
Док се, путем смрти, неразумни гложе, Људи мру, али се гробови не множе. стаје на земљи ко год очи склопи, Срце к'о планина сруши се и стопи, Јота јунаку очи два пламена красе,
Окренуте небу лагано се гасе.
На лицу му, пред смрт, за тренутак, миље,
Па поцрни липе, жуто као смиље.
Други Пушник:
Хајде, пут је каљав, хоризонат црвен,
59