Izgnanici : albanska odiseja
60 ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ
Пушник : Овај пуг ће бити, после нас, утрвен. Једна група избеглица пролази, у гневу и жагсру. За њима:
Ропћу кад их бриге и невоље гуше, Мрзе, а имају сви детињске душе,
Друг Пушник :
Мога је се срца бол свачији тако, Али у животу никад нисам плак о.
Пушник :
Ја само једанпут и никада више. Вечно ћу да памтим, Слушај. Ветар брише. Дрим, суров и дивљи, ко орање беше.
ак дотле војници топове донеше, Командир је с њима. Гледам њих и њега, Сви плачу ко киша. А знаш ли због чега 7 Стоји ред јунака, ред бледих мртваца,
топ се за топом у Дрим бесни баца. Ја само задрхтах и вриснух на Дриму, Ја од тада не знам за умор и зиму.
Друш Пушник;
Знаш ли Подгорицу 2
Пуштик :
О, вечно је знаћу. Болница изгнаних, смрт за многу браћу, Завичај Турака и бољке што кужи, Ново мучилиште, Бој никада дужи Не беше од оног што га душа води: Сме ли се, без снаге, и даље да ходи7 Чим одмор наиђе, помор узе маха. Ту се смрт чекала без туге и страха. Тај ми спомен поче подвиге да ружи: Нико да се буни, ропће или тужи.