Jugoslovenski Rotar

— A tako, mi smo naime mislile da znači: izložba pokvarenih radio aparata..

Ironija je bila preočita i brat »Englez« ode mahom da potraži aranžere i što je oštrije mogao osu se na njih:

— Grozno! Nečuveno! Shocking! Što je s radijem?

— Eno ga tamo! Ne da od sebe glasa. Ni da je strijela nebeska pukla u njega! Zanijemio kao riba — odgovori brat Dragisa.

— Ma što? Vi meni o ribama a meni oči padaju od ove smrtne blamaže. Znate li vi, što a to bla—ma—za ?

Kako ne bi znali.

— Gdje je бараке

— Evo ga! — isprsi se pred bratom »Englezom« brat inžinir. A molim te, de ti meni kaži: što mogu ja da radim i kakva čuda da činim s onim vašim spažićarskim, harpagonskim, budžetskim mogućnostima i nemogućnostima ? Ili biste možda htjeli, da vam za ona dva tri dinara, što ste mi ih kreditirali, dovedem amo maestra Buša ili Artura Toskaninija? Dok je govorio brat je inžinir sve više izlazio iz one svoje rođene, blage, jagnjeće kože i mrgodio se da ga je bilo strah gledati.

Umiješali se i drugi. Svi su dali pravo bratu inžiniru i stante pede odlučili da braća Dragiša i Pavel pođu u kavanu »Kondicional« i da dovedu sa sobom ¢itavi »Jazz« — cotite que cotite!

I dva se spomenuta brata uputiše, ali tek što su izišli, iz garderobe, u hodniku dočekalo ih nekoliko braće i kao ose navalili moleći ih, neka ipak pokucaju prije kod kakvog znanca ili prijatelja, da im pozajmi gramofon. Čemu da se troši, ako se već može proći s manjim?..

Dragiša i Pavel obećaše, i eno ih na cesti. Tada će brat Pavel bratu Dragiši:

— Ti se propitaj uokolo ne bi li naišao na kakav gramofon, a ja ću međutim do »Kondicionala«, da kapariram »Jazz« — dakako uslovno. I na to se rastaSe. Brat DragiSa pokucao je veé na troja vrata, zli ga redom svi odbiše: jednima je gramofon pokvaren, drugi su izgubili ključ, treći su ga nekome poklonili. Pozvonio Dragiša i na četvrta vrata. Nad glavom mu se otvori prozor i kroza nj pomoli glavu jedna postarija gospoda vele¢i:

— Vrlo žalim, ali naš gramofon treba mojoj djeci, kad se vrate iz kina. Svake večeri prije negoli će da legnu oni moji mili odigraju svoje dvije tri rumbice, slatka dječica moja. Laku noć!

I glava se stare gospođe uvuče unutra i stakla se na prozoru zaklopiše, a brat Dragiša osta nosom uvis tužno deklamirajući:

»Gramofona za me nemaš, Tuđa majko, kad te molim, Tuđe dijete tvoje nije — —« Tim mu krupne suze dvije Niza lice — — — —

Drugo mu se sve pobrkalo i on pođe gunđajući naprijed.

Kad on u »Kondicional« ima šta i vidjeti: brat se Pavel skutrio u kutu, objesio nos, objesio brk, sav se zgurio. — Što je za Boga? — upita pristupivši mu bliže.