Jugoslovenski Rotar

активност. После дугих мука рађа се клуб у Сомбору и оснивају клубови у Старом Бечеју и Великој Кикинди.

Бранко чије се кронично секретарство претворило у кронично потпретседништво, добија најзад власт у своје руке. Треба да признамо, био је јако толерантан и либералан, живио је сваки по вољи, »ледис најтови« су на дневном реду, воли наш Бранко да буде окружен прекрасним венчићем наших љупких сестара...

И његовом царству дође крај. Чекић, симбол власти, узима у руке вредни Милан Секулић чије дивне речи о Херману Венделу, студиозно предавање правог ерудита о Мађарској, нећемо заборавити. Његове уводне речи откривају велику љубав за наш покрет, за наше гротарство у које смо ступили ево већ десет пуних година...

За минулих десет година сви смо се трудили да вршимо часно наше дужности у клубу и у звању, трудили смо се да у наш рад унесемо што мање себичности и што више љубави, јер се без љубави не гради ништа на свету. За тих десет година научили смо много, дали смо више него што бисмо дали да нисмо били овде, служили смо, сваки на свом месту, нашој породици, нашим пријатељима, нашој општини и домовини, утрвене су многе сузе и многи гладни су нахрањени.

Ротарство није небеско, оно су основали грађани, пословни људи за људе од посла. Оно не поставља циљеве ван домашаја наших способности и снага. Треба стварати пријатељства и ширити круг пријатеља да бисмо имали прилике да служимо. У ротарству пријатељство није циљ, пријатељство и љубав су сретства да бисмо дошли до циља Служења. И сада под мудром управом брата Милоша, па и касније служимо, драга браћо, одано у пријатељској сарадњи. Мала значка са своја 24 зупца нека нас потсећа у сва 24 часа дана да смо чланови заједнице која се ставила у службу служењу. И наша је жарка жеља да, када после десет година окупљени опет, ако Бог, да овако млади као данас, станемо полагати рачуна о нашем раду, будемо још задовољнији, још веселији и срећнији, јер је највеће задовољство и највећа радост она коју другоме чинимо.

Архитект ЂОРЂЕ ТАБАКОВИЋ.

Pernambuco