JUS standardizacija

mogu zasnivati pravilni postupci S pro= ızvodima, od kojih presudno zavisi u kakvom će stanju stići do potrošača, prevaljujući često vrlo dug i složen put do stola korisnika. Svako zanemarivanje ovog problema u toj primarnoj etapi, na nivou proizvodnje, može imati, kao što u nas obično i ima, nesagledivo negativne posledice. Da je to tačno dovoljno je samo napomenuti da nemarno, nestručno, nepravilno postupanje naročito s plodovima, ima neizbežno za posleđicu njihove takve poten= cijalne promene koje će ih u toku prometa, makar ovaj bio i brz i bespre=koran, izložiti ređovno, u manjoj ili većoj meri, pogoršavanju kvaliteta. Dovoljno je da zbog nemarnih postupaka od berbe do isporuke plođovi zadobiju samo neprimetne mikrouboje , nagnječenja, pa dok stignu do potrošača manifestuju neugledne pege i kvarenja, usled delovanja u njima prisutnih i neizbežnih oksidacionih enzima. Prema tome, nastojanje prometnika i prođavaca da im proizvodi stignu do potrošača u najboljem stanju, u kakvom ih potrošači jedino i žele i oče= kuju, mogu ostati apsolutno bezuspešna, ako se na nivou proizvodnje ne izbegnu sve potencije kvarenja.

S druge strane, ovo može imati i drastično nepovoljne posledice naro= čito ako se pokaže da je roba neprih=vatljiva po odredjenim standardima i kriterijima upravo kada stigne na strano tržište. Tada su neizbežni ogromni gubici, Jer sve što je dotle uloženo propada u nepovrat. Još gore su srozavanje ugleda proizvođa i zemlje, kao i gubitak tržišta.

Nije manja potreba da i svi prometnici odlično poznaju i kriterije kvaliteta, i standardizaciju, i sve karakteristike proizvoda, odnosno roba. Samo

u tom slučaju oni će moći da obezbede takve uslove održavanja proizvoda koji će im omogućiti da se održe u besprekornom stanju.

i tom je važno istaći da je u ovoj oblasti nužnije nego u ostalim i Ono permanentno obrazovanje više nego u ostalim delatnostima, naročito zbog pojave novih sorti, novih načina pakova-– nja i ambalažnih materijala, novih transportnih sredstava itd.

Očigledno je da se ova imperativna potreba za uansnpredjenjem prometa prehrambenih ' proizvoda, zasnovana na standardizaciji, može uspešno zadovoljavati na tri

načina: redovnim školovanjem svih zainteresovanih stručnjaka, čiji krug niJe tako mali /pogotovo što se time moraju obuhvatiti i potrošači/, permanentnim obrazovanjem /doškolovavanjem/ i obaveštavanjima preko danas veoma moćnih sredstava javnih komunikacija, od= nosno kako se to kratko i slikovito kaže=-sedme sile.

Potreba permanentnog obrazovanja je OVde već unekoliko obrazložena. Pored onog što je istaknuto, treba navesti i to da se ukazuje sve više potreba obezbedjenja što veće biološke vrednosti nekih namirnica, a naročito voća i povrća. To naročito dobro ističe Radha Sinha /Mazingira, 3-4,1977/ sleđećim rečima: "Rastuća industrijalizacija" prehrambenog sektora takodje je smanjila kvalitet hrane. Čak i zvanični američki izvori navođe da prosečni američki gradjanin jede danas namirnice

od manje hranljive vrednosti nego pre petnaest godina. Neki od glavnih razloga za to su genetsko uobličavanje sorti ratarskih biljaka i voćaka, prilagodjavanih na mehanizovanu berbu, povećana upotreba hemikalija za ubrzano rastenje i veštačka sredina u kojoj se gaje živina i domaće životinje. Na primer nove sorte paradajza koje se beru mašinama usled hemijskog rafinisanja, elektronskog klasiranja i mehanizovanog pakovanja u celofan gube svoj ukus.

To znači za svega petnaestak godina došlo je do novih sorti, tehnika, tehnologija i dr. koji deluju drastično na pogoršanje prave upotrebne vrednosti proizvoda. Otuda i potreba za permanentnim obrazovanjem i u OVoj oblasti. i

Na žalost, mi u ovom pogledu stojimo izuzetno loše. Agronomi ne uče bromatologiju /nauku o ishrani/ koja im Je neophodnija nego svima drugima (mada je neophodna svakom čoveku) ,jer jedino na osnovu toga oni mogu preduzimati uspešne mere da obezbede kvalitet pzoizvođa koji se traži, bilo oplemenjivanjem (trajno) ili primenom tehnika gajenja.

Medjutim, agronomi svi odreda moraju, više nego iko drugi, da dobro poznaju sve primarne poljoprivredne sirovine, sve životne namirnice, a naročito sveže, koje se, kađ su u pitanju voće

i povrće, najviše i stavljaju u promet. Samo će na taj način biti osposobljeni i moći će da pređuzimaju uspešne

121