JUS standardizacija

– da ne sadrže primese štetne po zdravlje ljuđi i na kraju

– da se koriste samo ako je njihova upotreba tehnološki opravdana.

Vidi se da se ovim Pravilnikom propisuju kako je to već istaknuto samo OsSnOve, medjutim, nameće se obaveza da se ostalo propiše u sklopu pravilnika kojima se reguliše kvalitet proizvođa. Na OvO upućuje tačka 1. stava 1. člana 1O1l1. ovoga Pravilnika. Treba istaći da nisu retke žalbe pojedinih proizvodjača koje se ondnose na ograniča-

vanje količina aditiva u pojeđinom proiz=-

vodu. U njima se navodi da je potrebno, u

svakom slučaju, prepustiti ovo praksi i

da ni jeđan od proizvodjača neće dođavati

više nego što mu to nameću tehnološki zahtevi. Ovo se sigurno ne može prihvatiti i

o tome je dosta rečeno u prethodnom delu

u sklopu medjunarodnih propisa. Medjutim,

sasvim je sigurno da i sama tehnologija ne dopušta upotrebu uvećane količine aditiva. Naime, upotreba velike količine pojedinog

sredstva može često dovesti i do suprot-

nog efekta ili do toga da se, ta prekomer~

nost negativno odrazi na ukus i miris pro= izvoda. \

Interesantno je da su pojedine postavke

iz ovoga Pravilnika vrlo slične onima iz usvojenih principa Codex-a, Što se može objasniti učešćem naših ljuđi u vreme do= nošenja ovoga Pravilnika u rađu pomenute medjunarodne organizacije. Naš osnovni Pravilnik o aditivima u daljem tekstu razradjuje probleme ađitiva dajući koncizne odredbe iz kojih proizilaze odredjene obaveze u vezi sa tim supstancama. Aditivi

se zato tretiraju prema funkcijama koje vrše u pojedinom proizvođu. Tako u sleđećim stavovima nalazimo odredbe u vezi sa svojstvima koja moraju imati sredstva za konzervisanje, pod kojima se podrazumeva-– ju materije hemijskog sastava, koje u odredjenim uslovima sprečavaju ili bar usporavaju razmnožavanje mikroorganizama. Decidirano je rečeno da se konzervansi mogu upotrebiti samo ako je to izričito dozvoljeno posebnim propisom. Nesumnjivo đa će veće količine tog konzervansa dati .bolji efekat ali je sasvim sigurno da će se to vremenom odraziti na zdđravlje ljudđi što znači da je neophodno ograničavanje količine aditiva. U slučaju konzervanasa imamo česta opravđanja da se neki od njih godinama koriste a da nisu imali štetno dejstvo i da shodno tome nije potrebno ograničavati količinu. Ovo se takodje ne sme prihvatiti posebno ako se zna da se mnogo bolji efekat može postići visokom a po nekad i niskom temperaturom.

Sleđeća grupa su antioksidđansi koji se koriste samo u neznatnim količinama i to ako

nije moguće na drugi način sprečiti oksi-

dđaciju masti ili ulja. Za ovom grupcm đo-

laze sinergisti koji obično idu zajedno sa antioksidansima jer pomažu ili pojačavaju

dejstvo antioksidanasa.

Zatim dolaze boje rastvorljive u mastima i boje rastvorljive u vođi. Uz manja objašnjenja tamo se nalaze i neke veštačke boje zbog čega je u određbama Pravilnika SZS unet spisak boja koje se mogu koristiti. Medjutim, ovde treba reći da je broj pojedinih boja u ovom Pravilniku znatno manji od broja koji se nalazi u medđdjuna=rodnim Codex - standardima.

Nešto pažnje posvećeno je veštačkim sredstvima za zasladjivanje, zatim dolaze ar me pa emualgatori i na kraju sredstva za vezivanje i zgušnjavanje kao i sredstva za sprečavanje zgrudvavanja. Ono što jeod posebnog interesa za dalje izlaganje je da se u sklopi pojeđinih crupa nalazi samo po nekoliko raznih supstanci dok je poznato đa se na listi, u onoj koja je oOz= načena sa C. u okviru Cođex-a, nalazi zns= tno veći broj. To se može objasniti đa u vreme donošenja Pravilnika SZS nije ni ko= rišćen mnogo veći broj supstanci, posebno ne u našoj zemlji. Isto tako treba reći da ovaj Pravilnik od donošenja do danas nije pretrpeo znatniju imenu i dopunu i poređ toga šfo su se mnoge stvari u teh= nologiji izmenile. To je verovatno razlog da u nekim cd pravilnika jednostavno sto= ji da se mogu koristiti boje dozvoljene za prehrambene proizvođe ili slično. To sigurno nije dozvoljeno i može se reći da je to bio razlog nekih nesuglasica.

Potrebno je još jednom istaći da su u po= menutom Pravilniku sve supstance na ođredjeni način podeljene prema funkcijama koje wše a takodje je u sklopu svake od njih nabrojano po nekoliko grupa jeđinjenja ili tačnije hemijskih supstanci. Ni

u jednom slučaju nije ostavljena mogućnost da se ista označavaju nekim brojevima ili šiframa. Medjutim, dđanas dolazi do to= ga da se nove hemijske supstance koje bi trebalo đa predstavljaju neki emulgator, boju ili drugu vrstu aditiva, pojavljuju pod takvim oznakama. Obično se kaže da

je razlog što se prikriva ime aditiva, neka "tajna" iz koje proizilazi obaveza naših organizacija da kupuju tu "žifru" i nju đođaju u proizvođe koje stavljaju u promet na domaćem tržištu. Nije retko da se nadje odredjena količina aditiva u vidu nekog praha, tečnosti ali opet pod šifrom. Sa njom se izvrše čak i probe, demonstrira se pojedinim grupama naših stručnjaka ali se o poreklu i sastavu ne đobije nikakav podatak. Ukoliko i postoje neki podaci oni su apsolutno nepotpuni. Naime naznačava se jedan od sastojaka aditiva od čitavog njegovog sastava dok se sve Ostalo prikriva takozvanom licencncem tajnom.