Kaluđer i hajduk : pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku

0

зара и кућом Вука Бранковића. И једна и друга фамилија помишљала је да помоћу Турака уништи ону другу. Отуда су и басне о Вуковој издаји на Косову. То се смирило измирењем, али после двадесет и пет

година. Доста касно! Данас не могу заједно деспот

Ђурађ и Сибињанин Јанко. Али, верујте ми, децо, кривица је до Сибињанина, и ако је јунак велики. Ми Срби не можемо прићи на страну Сибињанинову. Деспот је бранио интересе Србије и интересе право-_

" славне вере, радећи онако како је радио. Деспот дру-

гојачије није могао ! — Па шта је одбранио, ако ће сутра турска војска

пролазити кроз Србију да нападне угарски Београд > рећи ће опет Драгош. — Зар може Србија добро

проћи и нешто добити када би сутра Турци узели Београд од Маџара»

— Несрећа, синко, није ју томе. Несрећа је што су хришћани ипак несложни, неспремни. неорганизовани. У свима досадашњим ратовима посведочило се да су Турци увек и редовно јачи, јер су сви под једном

" вољом и у сваком тренутку знају шта хоће. Тога ради

ради Србија, прва на ударцу, спала је на бедну улогу

· да се држи победиоца, еда би нашла у њега благо трп-

љење и милост. — Али то, оче, није достојно српскога народа, пред којим је пре сто година раније био цар Стефан. — Да, да! Цар Стефан и јесте узрок што су Срби

| овако пали. Машао се ва оно што није било његово. · Божја казна постигла је за то Србе.

— Срби морају држати своје достојанство међу народима. Ако то не могу, њихова је дужност да

падну храбро, као под кнезом Лазаром на Косову и да

обележе траг свој. Ко славно пропадне, васкрсава

· на ново !

— То је истина, синко, али је све у Божјој руци. Ја вам говорим истину, да је чујете и да је знате. Је-