Književne novine

SMRT -AŠIZMU = SLOBODA NARODU!

BROJ 9 GODINA I

_”e-

IZE

ORGAN SAVEZA KNJIŽEVNIKA JUGOSLAVIJE

Adresa uredništva i administracije: Francuska 7 — Telefcn: 28098

P- „My OOUIpW: taa Mi SV RC Na Ij+ 74 — 000VA7)) 0 (ž' tie |

\ |

JEDAN ZNAČAJAN DATUM U NAŠEM KULTURNOM ŽIVOTU

Pre godnu i po dana, u · Parizu,

jedan engleski književnik, saradnik poznatog londonskog umetničkog časopisa, navaljivao je na mene da mu dam. podatke i obaveštenja o našem pozorišnom životu. Zapitao me je da li imamo dramskih i operskih pozorišta sem u Beogradu i kakva su. Bio sam u izvesnoj nedoumici, prvo — nisam znao kakav je taj pisac koji me intervjuiše, a drugo — bilo me je skoro stid. što nisam znao tačan broj naših stalnih pozorišta i opera u zemlji. Rekao sam mu brojeve koji su bili približno tačni. On je bio začuđen kad je čuo broj i da jedva godinu i po dana posle završetka rata, u zemlji koja je toliko bila opustošena, imamo dva puta više stalnih dramskih i opernih pozorišta, a, sem toga, mnoga poluamaterska i hiljade amaterskih društava. Pisac koji me je intervjuisao zaista je kasnije objavio čianak, pristojno napisan, u kome je, na osno= vu ono malo znanja što je stekao O kultumom životu naše zemlje, dao dosta tačnu delimičnu sliku.

Ali ja sam tađa osetio da mi sami me dajemo dovoljno značaja rađdu' na prikupljanju podataka, na sastavljanju pregleda i na popularisanju naših kulturnih tekovina.

Desilo mi se da sam slučajno, zato što sam pošao u Skoplje na književno gostovanje, saznao da je nekoliko dana pre toga proradila moderna velika radđio-stanica od 20 kilovata. U našoj štampi bilo je to jedva zabeleženo kao kulturna vest, iako je to bio događaj ođ ogromnog praktičnog i kulturno-političkog značaja. Isto sam fako, slučajno, saznao da će uskoro proradđditi prva profesionalna, Opera Makedoniie, a đa je još pre toga Društvo muzičara Makedonije, s nekoliko profesionalaca i s mnogo amatera, već priređivalo operske pretstave.

Ako stranac hoće da stekne sud o kulturnom nivou naše zemlje na osnovu onoga što je video u jednom od glavnih gradova, on će stvoriti samo

delimično tačan sud. Zato prijateljima orekidno moramo

„ jz „inostranstva da objašnjavamo kako svaka ođ naših narodnih republika ima vrlo intenzivan kultumi život, da je pored razvijenog: muzičkog života Beograda potrebno upoznati i muzički život Zagreba i Ljubliane da bi se stvorio utisak o muzičkom životu naše zemlje, da jedna operska prefstava u Beogradu ne mora biti merođavna. jer ih može biti boljih i u Zagrebu i u Ljubljani. A mogla bi se doživeti iznenađenja i u manjim republičnim centrima. Skoro je prošlo bez konstatacije u javnosti da je Beograd, pored orkestra i hora Opere i Radia, poređ orkestra Filharmonije, koji se izvanredno razvio kao umetnički kolektiv,

' dobio nov, vrlo ozbiljan hor i orkestar, hor i orkestar Centralnog doma Jugoslovenske armije. A neki od amaferskih horova (kao na primer hor »Brane Cveftkovića« i »Abraševića« u Beograđu, i drugi sindikalni horovi u ostalim centrima) svedoče ne samo O snažnom, razvijenom i poletnom kulturnom životu naših masa, nego i O relativno visokom nivou tih amaterskih kolektiva. Sem foga, iz njih su PONE već i dobri profesionalni umet=nici. U Dubrovniku sam sreo dva sim-

patična francuska književnika koji su.

proveli nekoliko dana na pruzi Šamac—Sarajevo. Viđeli su galeriju slika u Dubrovniku, koja ima priličan broi đekađentno-formalističkih slika,

— i oni su s izvesnim zadovolistvom

konstatovali da im se ta dela wiše sviđaju nego ona koja su videli u Beogradu. Pitao sam ih šta su zapa“ zili u Beogradu: svoj sud su doneli na osnovu mekoliko slika i kipova koje su viđeli po hotelima i kancelarijama, a pored ostalog i u prosto-

Tijama Saveza književnika Jugoslavi- '

je, gde su na zidove stavljene sasvim nereprezentativne slike. Nisu videli nijednu izložbu, ali videli su na Cetinju radove Lubarde i Milunovića, i isticali da im se ti radovi sviđaju. Zaista, po jednoj izložbi bilo u Beograđu, bilo wu Zagrebu, bilo u Ljubljani, bilo u Sarajevu, Skoplju, Cetinju ili Novom Sadu, ne bi se moglo stvoriti mišljenje o nivou jugoslovenske likovne umetnosti. Bio bi to samo delimično tačan sud. Tako, na primer, ko bi video skulpturu samo u Beogradu, ne bi mogao da kaže da poznaje jugoslovensku skulpturu, jer je Zagreb ima znatno bolju, a i u Ljubljani ima boljih rezultata. | Jedna naša gošća iz inostranstva 'konstatovala je da ie Beograd »grad bez arhitekture« Ona nije videla spomenike stare srpske i makedonske arhitekture, nije videla arhitekturu Dalmacije, nije upoznala ono najbolje što su naši narodi stvorili u prošlosti, a izgradnju Novog Beograda smatrala je pričom: nije mogla da zamisli da će ta priča o sasvim novom, modernom građu postati stivar– | most za nekoliko godina. Ovih dana počinje da se ostvaruje ta priča, počirije izgradnja nOVOg Beograda, kao jedna od najvećih izgradnji uz mnoge druge koje započinju, kao smišljema i planska izgradnja koja će dati nov lik Beogradu, dosad građenom bez plana, stihiski i po ukusu, ili bolje reći neukusu vladajućih krugova prošlosti, MI Pa

Jovan POPOVIĆ

Pre nekoliko meseci, kao član žiria

za ocenjivanje đela likovne umetnosti, ·

bio sam i sam iznenađen kada sam

na Bledu video veliku fresku Slavka .

Pengova s temom iz oslobođilačkog rata i izgradnje, fresku koja, ako ne u punoj meri po umetničkom izrazu, a ono po svojim džinovskim razmerima i po brzini nastanka, imponuje u punoj meri. A najgrandioznije vajarsko delo naše savremene umetnosti, rad Augustinčića, može se. videti tek ako se ođe u Batinu.

Kulturni život naše zemlje razvija se po republikama. To je potrebno i dobro, to je prirodno. To je jedna od tekovina oslobodđilačke borbe, da svaki naš narođ ima punu mogućnost ispoljavanja svoje individualnosti. Ali, s druge strane, ta intenzivna kultu3na delatnost po republikama često ostaje u užim republičnim okvirima. i mi nemamo uvek pregled nad svim što se stvara u našoj zemlji. Tako i književni časopisi, kojih svaka republika ima bar jedan a neke i više, čitaocu ne pružaju punu sliku Književnog života u Jugoslaviji. Prirodna i pozitivna pojava intenzivnog kulturnog života u okviru svake republike počinje da pokazuje i nedostatak: da se kulturni život svih naših republika još nije slio u jednu celinu.

Već je sazrela zamisao jedne Galerije jugoslovenske likovne umetnosti u Beogradu, gde bi se sakupilo ono najbolje i najreprezentativnije što je u poslednje vreme u svim našim republikama stvoreno i što se stvara. Takva galerija bila bi velika tekovina, jer bi se na jednome mestu, mogao steći pregled ostvarenja savremene jugoslovenske umetnosti.

Koliko ni naša, a još manje ino-

strana javnost nema još pregled svega onog što kod nas nastaje, svedoči i to što sam i ja ifek po dolasku u Ljubljanu saznao i video da je dovršena zgrada Mođerne umetničke galerije. ___A_u našoj štampi je jedva zabeleženo da je Galerija Jugoslavenške akađemije znanosti i umjetnosti u Zagrebu reorganizovana i da je Oobogačena radovima starih jugoslovenskih slikara, kao što je malo kome poznato i to da je u Narodnom muzeju u Beogradu već poodavno otvoreno odeijenje kopija starih fresaka.

U našoj zemlji često se dešava da, u jeku neke velike opštenarodne akcije, škoro neopaženo promalne otvaranje nekog novog mosta ili novog puta, neke ngve fabrike. Ne bi trebalo da se dešava da u kulturnom životu promaknu neopaženo nove tekovine koje pokazuju ogromni polet u našoj kulturnoj revoluciji, nera= zdvojno vezane s izgradnjom socijalizma. ·

U Beogradu je otvoreno i dalo već tri premijere novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište. O otvara-

nju ovog novog pozorišta, prvog pozorišta saveznog značaja, štampa je pisala i dala tom krupnom događaju značaja.

Nije samo Beograd dobio jedno novo pozorište. Otvaranje Jugoslovenskog dramskog pozorišta značajan je događaj za opštejugoslovensku kulturu. To je potpuno nov ansambl, koji počinje ispočetka, koji će tek u toku rađa dobijati svoju fizionomiju. Ansamb1l je stvoren od umetnika iz svih naših republika, iz svih najboljih pozorišta. On je, ustvari, heterogen po ftome. Ali, kao ansambl, on je potpuno nov, on se tek sada štapa u celinu, on nema tradicija jedne »kuće«. I baš zato naročito je odgovoran zadatak formiranja tog anmsambla kroz politiku repertoara. režiie i kadrova.

Jugoslovensko dramsko pozorište kreće na svoj umetnički put s vvrlo isturenog položaja. Ono mora da počne utakmicu sa najviših dostignuća najboljih naših pozorišta. Sve što ovo naše novo pozorište ostvari, meri se prema najvišim rezultatima koje su najbo lja pozorišta već postigla. To merenje Snaga daje krila novom ansamblu, a utiče, kao potstrek, i na sva ostala pozorišta, na ona koja su dosad važila kao najbolja. Plemenita utakmica biće od velike koristi za sva pozorišta.

Došadašnje tri pretstave, koje su mesecima pripremane i svakako spadaju u najbolje pripremljene pretstave u našem pozorišnom životu, pokazuju jedno: bez obzira na to da li je u svakoj od tih pretstava režija u potpunosti iznela sadržaj, idejnost i atmosferu dela, bez obzira na to da li u ansamblu ođ vrlo dobrih glumaca za svaku ulogu ima potpuno odgovarajući nosilac uloge, vidi se da postoji reditelj jake individualnosti i žive scenske fantazije, da featar ima čvrsto rukovodstvo, da u ansamblu postoji velika umetnička strast i disciplina. Dosađašnje tri pretstave, o kojima treba posebno pisati i kritički se na njih osvrmuti, pokazale su „da smo dobili pozorište na čijim pretstavama - osećamo onaj neobjašnjivi „dah _veli-

kog teatra, NOM nastaje posle savla-

đivanja vrlo složenih zadataka.

Ono što je Jugoslovensko dramsko pozorište pokazalo sa tri svoje pretstave dobar je početak, start koji nalaže velike obaveze rukovodstvu i izvođačima.

Otvaranje centralnog jugoslovenskog pozorišta, koje će i naši ljudi i stranci smatrati s pravom kao reprezentativno, postavlja u još oštrijem viđu pitanje našeg dramskog repertoara. Postojanje Jugoslovenskog dramskog pozorišta potseća na to, da je, sem klasičnih dramskih dela svetske književnosti i sem dramskih dela našeg književnog nasleđa, još potrebnije da dobijemo savremena, visoko kvalitetna dramska dela, za kojima sva naša pozorišta (a samo državnih imamo oko pedeset) već davno ošećaju potrebu.

| BEOGRAD, UTORAK, 13 APRILA 1948

\ \

LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJNO

UTORKOM

| POSTARINA PLAĆENA U G

Te - |

3 DINARA PRIMERAK

· MARTIN ANDERSEN-NEKSE PESNIK RADNOG: NARODA

Krupna glava, uokvirena svilenobelom kosom, lice nešto opaljeno suncem i vetrom, jasnih, sivih, misaonih očiju nad koje se nadvilo visoko, izbrazdano čelo, Bude se asocijacije na Ibzena i Bjernsona. Izvijenih obrva, sa kratkom lulom u ustima, Nekse nam je govorio prilikom svoje posete našoj zemlji: ·

»Hteo bih još da dovršim »Mortena«. Onda će moje životno delo. biti zaokruženo. Počeo sam ga pre mnogo godina, tada sam opisivao đetinjstvo danskog radničkog pokreta. U »Mortenu« prikazujem razvoj sve đo obale socijalizma, đo Lenjinovog i Staljinovog ostvarenja ideje.«

Tihim i odlučnim glasom dođao je još: »Velika je odgovornost stavljena na pleća književnika, najveća što je ima...« \

Tada, kađ je Nekse putovao po našoj zemlji, razgovarao je 5 graditeljima prve Omlađinske pruge, 8 književnicima, seljacima i radnicima. U Istri čuli smo ga kađa je, u jednom razgovoru's ribarima rekao:

»Vi ste se za svoju slobođu borili odlučnije od ijednog narođa. Vaša borba za izgradnju socijalizma isto je tako herojska. Takvu zemlju, takav narod čovek mora đa voli.«

Znali smo da le naš narod stekao istinskog prijatelja u ovom sedom pesniku. Otadđa je Nekse rečju i pismom posvedočio to prijateljstvo.

Pre godinu i po dana, kad nam je uputio te reči, Nekse je još radio na romanu »Crveni Morten«. U međuvremenu delo se već pojavilo u Dan= skoj i u Sovjetskom Savezu. Po ak-

tuelnosti sadržaja i umetničkoj vred- -

nosti toga dela može se očekivati da će ga milioni trudbenika čitati. Ono će, sredstvima umetnosti, pomoći da se razbistri svest trudbenika zapadnih zemalja, da se ubedljivo obelodani sva jzdaja desnih vođa socijalne demokratije, koji su, u ime socijalizma, postali agenti/imperijalističke ekspanzije i ratne haike.

U epohi zaoštrenih klasnih suprof„nosti mnogi su se umetnici i književnici, posle prvih svojih progresivnih dela, pomirili sa vladajućim sšilama. Nedostatak srčanosti i požrtvovanosti često ih je navodio da izdaju čista i snažna osećanja svoje mladosti, da iznevere umetnost. Nekađa progresivni kritičari društva, zalazeći u godine oni su se vraćali u osiguranu Juku građanske »pristojnosti« i svrstavali u redove neprijatelja radništva.

Nekse nije pošao tim putem. Naprotiv, polazeći ispočetka ođ apstraktno-opštečovečanskoga stava, on se napomo probio do beskompromisnog „društveno-kritičkog „slikara epohe. Iako se Nekse već bliži osamdesetoj godini, njegova · poslednja knjiga svedoči da u njenu oštrina kritičke svesti nije popustila: s razvitkom radničkog pokreta rastao je i njegov umetnički tumač,

Oto BIHALJI- MERIN

»Crveni Morten« završni je deo monumentalne. trilogije, koja prikazuje razvitak danskog radničkog pokreta od kraja devetnaestog veka do godine 1917.. Ranija faza tog razvitka opisana je:u romanu »Pele-Osvajač«, u kome je pisac prikazao seljačko-zanatliske utopiske korene ranih radničkih organizacija. Neposredno posle Oktobarske revolucije Nekse je napisao svoj roman »Dite-čedo ljudsko«, koji je nedavno s uspehom snimljen za film. U toj knjizi Nekse već prozire malograđanske iđeale reformizma i osvetljava klasnu borbu u svoj njenoj oštrini. U »Crvenom Mortenu«

Martin ANDERSEN - NEKSE

on prikazuje dekadenciju i trulienje u socijalnoj. demokratiji i uspon no> ve partije pod Lenjinovim voćstvom, Komunističke partije, kojoj Nekse pripada u Danskoj od samog njenog postanka.

Ta su tri romana temeljni stubovi m životnom delu velikog nordiskog književnika, Pre »Pelea« i do »Miortena« Nekse je u svom plodnom životu napisao veliki broj knjiga. U taj broj spađaju: »Porodica Frank«, »Bornholmske novele«, knjiga o Španiji »Sunčani dani«, roman »Preobilje«, pripovetke »Putnici praznih mesta«, ŽIJPBONEOES i roman »U božjoj zemji«. 'U Nekseovoj knjizi »Uspomene« nalaze se ove rečenice:

»Kad sam ulazio u književnost, svakidašnjica i prosti obični čovek bili su prezrene teme. Tražili su še OSObeni tipovi, neobične situacije, veštačke konstrukcije neviđenoga. Jurilo se za retkim i ravnodušnim, za izuzetnim, što je već unapred bilo osuđeno na zaborav, a prenebregavala se neiscrpna i večita svakidašnjica, prolazilo se pored Žživotnoga. Sve što po-

Povodom godišn

Pola veka pošle svoje smrti, Ostrovski je danas jedan od najživljih dramskih pisaca na scenama savremenog teatra, najživlji od svih dramskih pisaca devetnaestog veka u svetskoj književnosti.

U književnom delu velikog realiste i humaniste Aleksandra Nikolajevića Ostrovskog istoričari literature razlikuju, uglavnom, tri perioda. Prvi, posle delimično nesačuvanih mladalačkih pokušaja, u kojem Ostrovski stoji na pozicijama »moralno-kritičkog prayca«, za čije pretstavnike on smatra Kantemira, Ponvizina, Kapnista, Gribojeđova” i Gogolja. Od književnosti toga pravca, kaže Ostrovski, publika očekuje »sud o životu«. To je, uostalom, i osnovni umetnički princip koji karakteriše čitavo stvaralaštvo Ostrovskog.

Svoje pripadništvo Gogoljevoj ško-

li, školi kritičkog realizma, Ostrovski snažno manifestuje u jednoj od svojih najranijih velikih komedija, »Svoji 8mo — obračunaćemo se«. Pisemski je ovu komediju nazvao »trgovačkim Mrtvim dušama«, a Odojevski je stavio u isti red sa »Žiutokljuncem« Tronvizina, »Nesrećom zbog pameti« Gribojedova. i Gogoljevim »Revizorom«. U komeđiji. »Svoji smo — obračunaćemo se« Ostrovski govori O trgovcu koji je na lupeški način, lažnim „Pbankrotstvom, prisvojio tuđe imanje. „Motiv „dramskog sukoba organski proističe iz poretka privatne svojine, iz kojeg se rađa pohlepnost za zgrtanjem novca. Čuvari poretka u carskoj cenzuri brzo su ocenili pravi šmisao komedije, priznali da je učinjena greška što, je dopušteno da se ona štampa i zabranili da se uopšte pominje u javnosti. Dobroljubov je u svojem poznatom eseju »Mračno carstvo«, dajući visoku ocenu književnog i socijalnog značaja ove komedije, podvukao da su zločini preistavnika reda stvari koji izobličava pisac »neizbežni rezultati prilika u kojima su oni živeli«. \ „Drugi period u književnom radu Ostrovskog je njegovo relativno krathotrajno udaljavanje od puta kojim je pošao i solidarisanje sa idejama

1 } '

| i ) Hu }

+ 79.7 (Ni e \

mlađih slovenofila, okupljenih oko časopisa »Moskovljanin«. Za taj period karakteristična je komedija »Sirotinja nije greh«. Glavna ličnost te komedije, Ljubim Torcov, propao čovek i pijanica, nekađašnji bogataš, naslikan je reljefno i sočno i, okružen atmosferom starih ruskih pesama i običaja, mogao je da zavara publiku svojim smušenim mislima, Zbog toga je napredna kritika osudila ovu orijentaciju kojom je Ostrovski zastranio. u idealizaciju starine i uputio se putem suprotnim svome ranijem stavu beskompromisne borbe protiv

A.N.

OSTROVSKI

»mračnog carštva«, izobličavanja negativnih pojava društvenog života.

Novi, treći period u književnom radu Ostrovskog počeo je u godinama 1855-1856. Pod uticajem dđubokih promena u društvenom životu Rusije, „kada se, zaoštravanjem klasnih suprotnosti, pojavom nove buržoazije, počinju da razilaze liberali i revolucionarni demokrati, Ostrovski je prekinuo svoje veze sa slovenofilima, približio se taboru revolucionarnih demokrata i nastavio svoju raniju liniju realističke komedije. On tada p še »Unosno mesto, komediju koja

doživljuje najteže udarce carske cenzure i čitavih šest gođina ne može da se pojavi na ruskim pozornicama. Čitav niz pozorišnih komada koji dolaze zatim odlikovaće se tfakvom istom iđejnom smelošću. Galerija frgovaca i činovnika obogatiće se galerijom plemića čiju moralnu bedu Ostrovski slika u njihovom materijalnom propadanju pod besnim i razbojničkim nasrtajima novih gazda. U ovom pošlednjem periodu naročito je značajna drama »Oluja«. Napisana je u vreme kada su liberali izdašno operisali frazama o »ženskoj emancipaciji« očeku= jući đa će »epoha reforama« rešiti i ovo pitanje. Ostrovski je već bio daleko od takvih iluzija. U sudbini svoje tragične junakinje Katarine on je pokazao đa je nesrećni položaj žene neodvojiv od čitavog društvenog sklopa i da u »mračnom carstvu«, bez revolucionarnih preobražaja, žena koja teži za slobodom svoje ličnosti mora da doživi katastrofu.

Veoma plodan pisac, sa jakim osečanjem za tipično u društvenim pojavama, sa nenađmašnom invencijom u izgrađivanju dramske radnje, sa jako razvijenim ukusom za oblik u kojem realizuje svoje idejne i umetničke zamisli, uvek nov i svež, majstor za raspored scena i akcentovanje bitnih

mesta na liniji kojom ih vodi, izvTr-

stan u vajanju likova, sa obilnim bogatstvom pravog pozorišnog jezika i jako zgusnutom a jasnom govornom frazom, »čarobnjak reči« kako ga je nazvao Gorki, ozbiljan'i dubok, duhovit i sarkastičan i uvek beskrajno zanimljiv, Ostrovski je još za života osvojio ruske pozornice i svojim delima ogromno doprineo razvoju glume na realističkim osnovama. Danas je on pisac čija se dela najčešće igraju na sovjetskim pozornicama. U jednoj godini sovjetske epohe zabeleženo je sto pedeset hiljada pretstava njegovih komađa u Sovjetskom Savezu. Toko veoma visoko po svojim umetničkim kvalitetima, delo Ostrovskog je pristupačno čoveku iz gledališne _ mase i ono je izvršilo moćan uticaj koliko na razvijanju ljubavi i ukusa

i i | NO i |.

jice rođenja A. N. Ostrovskog

Milan ĐOKOVIĆ

prema pozorištu i za pozorište toliko i na društveno vaspitanje čitavih generacija. Ostrovski je sav pripađao pozorištu. Čitav njegov život bio je ispunjen upormom borbom za sadržajnu tematiku i visok umetnički nivo ruskog pozorišta, Što je rusko pozorište krajem đevetnaeštog i početkom dvadesetog Veka izbilo u prvi red pozorišne umetnosti čitavog čovečanstva i što je, u novim društvenim uslovima štvorenim tekovinama Oktobarske revolucije, imalo za sobom neprešušnu trađiciju umetničkih shvatanja koja su mu obezbedila nov, nesmetan polet, velika je zasluga i Ostrovskog. Realističke koncepcije u režiji i glumi Hudđožestvenog. teatra zasnovane su dobrim delom na shvatanjima Ostrov-

"skog.

Na jugošlovenske pozornice Ostrovski je došao još za svoga života. Tako je njegovu »Oluju« Narodno pozorište u Beograđu prvi put izvođilo 1881 gođine, pod naslovom »Zla savekrva«. Prvo prikazivanje Ostrovskog bilo je propračeno jetkošću zvanične kritike, koja se obarala na idejni stav piščev i trudila se da dokaže kako su njegovi komadi slika Specifično ruskog života. U to vreme, a i docnije, sve do minulog rata, režija je kod nas u Ostrovskom isticala »teatar« a zapostavljala njegovu idejnu osnovu. Tek posle oslobođenja naša pozorišta daju pretstave Ostrovskog koje stvaraju

· potpuniju i tačniju sliku o piscu.

Nova publika danas voli Ostrov-

skog kao reiko koga drugog pisca i

njegovi komadi nailaze na najveće interesovanje u svima jugoslovenskim republikama. Među umetnicima kojima je država odala najveća priznanja pa Wjihova pozorišna ostvarenja u prošloj godini nalaze se i imena režiskih i glumačkih tumača Ostrovskog. "To znači da su ume{nići nove Jugoslavije umeli da shvate i đa umetnički izraze stvaralaštvo velikog ruskog pisca. e f

taki

Ya Ma

YO Sa psi a

ı stvo svoj glas, da više nikada ne „umukne.« }

| Žžma i u zapadnom svetu. -

stoji sadrži u sebi materiju za književnu obradu — samo treba imati živ odnos prema tome.«

Taj osnovni motiv koji zvuči kroz sva Nekseova dela, zvuči i u poslednjem njegovom romanu »Crveni Morten«. I tu književnika zanima pre svega čovek svakidašnjice, lice mase. Danski književnik Morten, koji je još neformiran ali koji teži za ištinom, glavni nosilac radnje, putuje kroz Nemačku, kroz veliku susednu zemlju. Putuje u tu zemlju da stekne nove perspektive i da proširi svoja saznanja o društvu, da crpe snagu u »zemlji velikog radničkog pokreta«.

Međutim, na putovanjima kroz vilhelmovsku Nemačku njega susreće otrovana duša prosečnoga građanina, u kome su planski odgojeni instinkt volje za moć, šovinističke predrasude, rasistička megalomanija. U osetljivoj duši Mortenovoj raste strašna izveenost o neizbežnom ratu, koji će iz Nemačke zapaliti svet. Morten pose=ćuje vođe Socijalđemokratske partije. Nađa se da će u njima naći branioce napretka i mira. Stvarnost razara njegove iluzije. Ti poslanici, ti advokati i sindikalni funkcioneri oportunisti su, politički šarlatani i varalice, koji su špekulisali s poverenjem narođa i otuđili se od radnih masa.

U romanu ponova nalazimo lik onoga Pelea koji je u svojoj mladosti bio tako prisno povezan s radničkim pokretom „Danske. Međutim, Pele se uspeo preko leđa proletarijata. Njegov lični životni problem bio je rešen, sjajna karijera učinila ga je jednim od onih »radničkih vođa« u fraku i krutoj košulji koji se zalažu za teoriju »mirne« evolucije, klasnog primirja i »urastanja u socijalizam«. Mnogi od današnjih vođa socijalne demeekratije prepoznaće svoju sopstvenu karijeru u bivšem nadničaru Peleu, koji je dospeo do sjaja i moći, prepoznaće put od rudara đo nosioca Ordena podvezice engleskog kralja, od vođe štrajka do ministra policije koji naređuje đa se puca u radničke mase.

Ali, sve veći broj trudbenika pro zire izdaju. Nezaposleni modelar O] · sen ogorčeno napušta Socijalđem( krafsku partiju Danske, za koju |! vezuju gođine verne i požrtvovane đ latnosti. Olsen i mnogi mlađi radn/ oslobađajući se zagušljive atmosfl falsifikovanog socijalizma, traže NW IL bolji put. Među njima je i Pe] sin.

Najjači pozitivni lik je sam Mot On je davno upoznao laž i nakazn,«.x--—_ starog društvenog poretka, koji je istoriski osuđen. Njemu, međutim, nedostaje pozitivan program, jasna perspektiva. U godinama oklevanja i traženja njemu je pomogao primer Gorkoga. Ali konačnu orijentaciju on nalazi tek kroz Lenjinove reči, koje sa Cimervaldske konferencije prodiru u svet: tu je prviput ukazan revolucio= narni put Oktobra.

Ni u jednom romanu dosad nije 8 toliko oštrine i pronicljivosti ocrtano ' lice socijalne đemokratije· kao u ovom. U naše doba, kad 5u desne vođe socijalne demokratije poštale lakeji američkog imperijalizma, značaj ovakve knjige naročito je veliki, jer ona umetničkim sredstvima izriče presudne političke istine. ' |

* • *

Nekse je rođen 1860, godinu dana posle Maksima Gorkog. Iako je pore= đenje smelo, u njegovoj otadžbini nazivali su ga Gorkim Severa. Kao i Gorki, Nekse potiče iz đubine proletarijata i, kao radnik i lutalica, upoznao je sve strane života. Njegova prva sveska pripoveđaka »Senke« pojavila se iste gođine kađa i prva zbirka pripovedaka Gorkoga. Prvi veliki proleterski roman epohe, »Mati« od Gorkoga, pojavio se 1905. Godinu dana kasnije izišla je prva sveska velikog proleferskog romana »Pele-Osvajač«, čiju je četvrtu svesku Nekse završio 1910. Svakako, Nekseov roman nije na= šao odjek u celom svetu kao »Mati« Gorkoga. Delo Gorkoga je vesnik svetskoistoriskih revolucignamih vbivanja koja su se u Rusiji tada nagoveštavala, socijalističke revolucije koja je 1917 pobedila. Nekseov koren je bio u maloj Danskoj. No i pored toga, i pored razlike u samom talentu, dubina klasne svesti, velika solidarnost 8 revolucionarnim snagama i saznanje o buđućoj pobedi socijalizma — brzo su ga izdigli iznad okvira njegove zemlje, tako da se'njegov glaš čuje svuda u svetu gdegod ima progresivnih snaga.

Nekse je pisao o Gorkome: »Maksim Gorki nije samo umetnik, on je više — on je živo ovaploćenje svoje epohe. Uz njegovu pomoć našli su milioni, našlo je čitavo potlačeno čovečan+

Nekse sledi svom velikom uzoru Gorkome na istom slavnom putu du-

ha, na putu istihe i borbe za komu-

nizam. li

Osnivač socijalističkog realizma u sovjetskoj književnosti Gorki, doživeo

koji je u ovom ratu odneo još jednu · pobedu i spasao čovečanstvo. Sedamdesetdevetogodišnji Martin AndersenNekse nagoveštava pobedu sšocijali-

ay OC

|. |

ae bi, dA

RM _„ž -

„je u'svojoj zemlji pobedu socijalizma, \.