Književne novine
BROJ 32
| KNIJIŽEVNE:'NOVINE
»Još ćetiri stotine radnih časova za matematiku«
— Vidiš, mi smo ti u neku ruku bili gotovi ljudi u proizvodnji. I kad gledaš jednostrano, stid te nekako da u jeku borbe za Petoletku odeš iz proizvodnje, — govori nam Vlasta Ilić. Baš moje preduzeće stoji pred teškim zadacima. A neko bi mogao da pomisli da bežiš od teškoća...
Vlasta govori uzbuđeno. Plavkasta žila preseca mu čelo, crte duguljastog
i energičnog lica postaju dublje, izra-.
zitije, čine ga starijim, ali tamne žive oči gore i dalje mladalačkim sjajem. --– Da bežimo od teškoća — protestira Bora — to niko ne može da pomisli. _ A zar je mala teškoća za nas bila matura u dve godine? A zar nas mala teškoća čeka — svršiti fakultet! I to kako treba!
— Jest, 41' Petoletka!?
— Pa i podizanje kađrova spada u Petoletku! — rešio je odjednom Bora. Duguljaste, kao ugalj crne oči pobednički gledaju u drugove a snažne je šake savio oko ivica fotelje pa misliš polomiće je. Bora je bio kovač. Otac ga je naučio tom zanatu i »utuvio mu u glavu da je kovački zanat osnova švih zanata na svetu«. A posle je otjšao u slagače.
Sigurno je da se ovi ljudi ne boje teškoća. Ceo njihov život to potvrđuje. Vlasta je iz seljačke sirotinjske kuće otišao u industriju motora, Radio je u Rakovici dugi niz godina, sve do Bvog odlaska u Kosmajski partizanski odred. Posle rata vratio se u Rakovicu i sem stručnog posla bio u rukovodsštvu Fronta, radničke zadruge. Krajem prošle godine Vlasta Ilić postaje direktor fabrike laka i boja u Kneževcu. U to vreme Vlasta je već bio i učenjk. Svake večeri dolazio je u Beograd, u školu, vraćao se kasno u noći ali nikad nije odocnio na posao.
A Bora — za svako tromesečje: obaveza, i osam puta redom: udarnik! A kad je osposobio-tri sec-mašine za koje su stručnjaci tvrdili da ih treba baciti u staro gvožđe, Bora je napisao pesmu >»Mašino stara« i štampao je u »Gra=fičkom radu« Da »negde prenese radost što je kipila u duši«.
Između ove dvojice stasitih ljudi sedi skromna tekstilna radnica, Milica Kralj. Oči su joj još podbule, umorne i govore o upornom radu i učenju po noći. Ona je s uspehom položila popravni ispit. Drugovi se okreću, toboše je traže gde je, jer se ona »ne čuje i ne vidi«,
— Ti si plašljivo stvorenje, eto, to ti je. Zato si i imala popravni, — govori joj Bora. ·
— Ja sam ti takve prirode, — odgovara Milica. — Kad sam videla onu komisiju pred sobom nisam znala ni kako se zovem.
— Ej, ej, — vrti glavom njen školski drug, — pa fi si radnik! Kako smeš da se bojiš? .
Tad je Milica planula:
— Boriti se za radnička prava, za
našu zemlju, nisam se bojala, znaš i sam. Nego, ovo ti je, tako nešto, — pokušava da objasni Milica. — Je ] nauka! — hoće Bora da izvede štvar na čistinu, —i to ti je pravo rad–nika, draga moja. I nju treba hrabro osvajati.
Milica se nasmešila đobrim detinjim osmehom: jest, pravo imaš.
Oca su joj ubili ustaše u Glini »tada kad je dva dana krv tekla«. A majku je već ranije izgubila. Šestoro braće i sestara pobeglo je u Beograd i krilo se u nekom budžaku na periferiji, radilo, služilo, i ležalo na zemlji, kao srdele, jedno uz drugo.
Mirko Šević ušao je k nama sa »Kerempuhomx« u ruci. Ovaj dvostruki novator Beogradskog vodovoda, koji je od 1930 do 1937 bio svega tri meseca zaposlen, organizator štrajkova i borac, u oslobođenoj zemlji novator, član na–rodne vlasti grada i Planske komisije
\
·'Roksanda NJEGUŠ
svog rejona — sada je odjednom poža– lio što se nije upisao na žurnalistiku.
— Pa pogledaj ove u »Kerempuhu«, kako ti oni ovu našu stvar montiraše i u kakvom okviru, — ljutio se i smejao se Mirko.
Anonimni crtač u »Keremp'ihu« hteo je da prikaže upravo Mirkov razvitak. A Mirko i njegovi drugovi s pcavom primećuju da je afirmacija „njihovih napora u ovom listu okrenuta naglav-
ce.
Ali kad govore o svojim profesorima lica im ozaruje čist i nežan osmejak.
— Eh, kakvi su to bili ljudi, u pravom smislu reči ljudi današnjice. Nekima je duša bila u nosu, kako se to kod nas kaže, ali su pored redovnog posla dola“li k nama s šakvim oduševljenjem i ponosom za našu radničku gimnaziju da ti je prosto milo bilo što si im učenik.
— Tako su se unosili, — upada oduševljeno Vlasta — tako nas poznavali. Uvek su vidčli ko je naučio i uvek pomagali. .
— A naš čika-Pavle. Uvek nešto takvo kaže da ti sva duša zapeva. Pun humora. I svi smo mu znali astronomiju. Lupne te po ramemu, prinese uvo (malko je gluv) pa onako ko bratu »ispričaj, veli, nešto o suncu...«
— A kako nam je ponekad bilo teško, — priseća se Bora. — Eto ja, celi dan kucam na mašini, pedeset, šezdeset hiljada slova — pa kad uzmem knjigu da učim sve mi titra pređ očima. Bilo je momenata kad sam hteo da odustanem. E, nećeš, velim, malodušnosti, pobediću te. A kod kuće imam sina, Sve dobro uči ali nikako ne voli da uredno piše. A ja se setim koliko sam se namučio sa svakojakim rukopisima — švrakopisima i velim njemu: naučićeš ti, sinčiću, uredno da pišeš, ja ti garantujem.
— Svršilo nas je dvadeset i pet. I veruj — pošteno su drugovi učili, A Prva ženska gimmazija nije uvek razumela naše napore. Teško je tamo bilo koristiti očiglednu nastavu, Pobojali se zar za svoje aparate, misle, slomiće se u našim šakama. A zar iko više voli aparate od nas.
Vlasta je razgledao knjige u ormaru i govorio tiho, kao za sebe:
. — Čudesno je to?bilo, Nekad mi se činilo, pa šta meni, tehničaru, treba da znam koje su noge mušice kraće a koje duže. A. posle, vidiš kako su svi ti zakoni prirode i života povezani, a čovek — sila,
Pred perspektivom novih saznanja Svi ostaju zadivljeni. I redovno se u razgovoru vraćaju na svoja preduzeća.
— Ja ti sada u preduzeću vodim .
borbu za izvršenje plana, A tu treba ceo čovek. Inače »na zdravlje mi pita«,
posao neće valjati. I tamo, na fakul- ·
tetu, trebaće ceo čovek. Znači, moramo napustiti proizvodnju za nehko vreme a naša zemlja će nam dati stipendiju, svima, mi u to čvrsto verujemo. A to još mači da moramo tako učiti da nakmadimo vreme što smo ga proveli studirajući, kad se vratimo u proizvodmju.
— U pređuzeću smo bili među prvima. Na fakultetu, mislim, to će biti teže, Ali mi, radnici, možemo svašta da učinimo. No — o tom potom.
— Ja računam, — veli Vlasta, — da još četiri stotine radnih časova dam na matematiku, da uđem sigumo u stvar, '
Vlasta je proračunao koliko radnih časova treba još za matematiku, da bi mu baza bila što sigurnija. U njihovom rečniku Plan i Petoletka najčešće se sreću. I radni časovi.
Bori Iliću ne da mira trojka koju je dobio iz srpskog. »Pismeni zadatak vrlo dobar, ali nisam znao sve one zakone...« I on određuje radne časove
KNJIŽEVNI PREGLED
M. PANIĆ-SUREP „SVETLOST ZEMALJSKA“
IZDANJE SRPSKE KNJIŽEVNE ZADRUGE, BEOGRAD 1948
Srpska književna zadruga objavila je, kao prvu zbirku pesama u svom novom izdavačkom radu, sabrane pesme M, Panića-Surepa iz njegovog predratnog i porafnog književnog stva-
·ranja. Ovom zbirkom omogućeno je da
se vidi razvitak pesništva M. Panića u celini i da se bolje uoči kuda je taj razvitak usmeren.
Pesme koje je M. Panić pisao u razdoblju između 1934 i 1937 pisane su pod jakim uticajem poezije simbolista. To su pesme sumornih raspoloženja, opustele duše, zlih slumji, mračnih predosećanja. Neizvesno, nepoznato, neviđeno, snevano, sve ono što je bio redovan poetski izraz uznemirenog i besputnog simbolističkog subjektivizma — naći će se u ovim Panićevim pesmama. U versifikaciji, melodiji i iz ražajnosti tih pesama odjekuju tonovi i zvukovi već dobro poznali iz poezije simbolističkog pesimizma.
Ono što je lično u tim pesmama M. Panića to je njegovo raspoloženje, izraženo lirski u njima, pred burom događaja 1941. To raspoloženje nije odziv na ustalasanost života naroda, koji je bio bremenit ustankom, ono je određeno subjektivnim stavom pesnika,njegovim zlim slumjama da će se nešto kobno dogoditi, da je putnik »Ssvirep | zao« u blizini, stvoreno je u strahu od vihora, pustošenja bure, strahu sličnom onome koji brižni seljak ima za useve kad nasluti dolazak gradn i oluje, Ono što je još lično u tim pesmama M, Panića, to je da su simbolisti*ki eli menti tih pesama kao što su »kob ne-
žna«, »ukleta krv«, obojeni fol. klornim osobinama narodnog sujever= Ja, šuđajama, zavijanjem paša koje ne-
sreću donosi, zaplitanjem puteva ljudske sudbine,
Sa poemom »Žilo« razvitak Panića kao pesnika dobio je drugi smer. On se upućuje seoskoj stvarnosti. On teži
da u pesmama bude zavičajan, da bude ·
pesnik Mačve. U temu njegove poezije ulaze selo i seljak, Branko Radičević, Đura Jakšić, Vojislav .Ilić, Šapčanin, Grčić Milenko i pesnici koji su pisali pod uticajem Vojislava Ilića posvećivali su svoju poeziju i selu, njegovoj stvarnosti, životu i prirodi. M. Panić, koji se čvrsto drži trađicija sppske poezije iz XIX veka, imao je za uzor i ruske pesnike. Tu je u prvom redu Koljcov, pesniik za koga je Bjelinski pisao da je pravi ruski pesnik, koji je sa najviše umetničkog majstorstva obradio temu seljačkog rada u poeziji. On je uzimao živopjsne, karakteristične elemente iz seoskog života i njih pretvarao u impresivno lirsko pesništvo. Njegove pesme su crple i izražajna sredstva i melodiju iz narodne poezije, a da nije pao u podražavanje i
kopiranje. Koljcov nije bio samo pe- ·
snik narodnog folklora. Njegove pesme odražavale su i tužbu ugnjetenog seljaštva u surovim, varvarskim uslovima ropstva pod carizmom.
Koljcov je iz poezije koja je živela u narodu probirao one elemente kojima je najviše naginjao njegov fini sluh, osetljiv prema lepoti melodije, kao i njegovo razvijeno ošećanje ukusa prema lepoti motiva. Njegova pesnička individualnost rasla je nadahnuta čarima ovih lepota, Zbog toga je ona i mogla biti izraz i onoga što je opšte ljudsko, i omoga što je specifično narodmo rusko. i i
>
za »zakone«, Malo vremena mogli su oni da odvoje za čitanje, Sad već nabrajaju dela koja treba pročitati. Oni već misle kako će u januaru polagati hemiju i prave planove kako da savladaju gradivo. Pa se opet njihova pažnja vraća njihovim preduzećima:
— Partija i sindikat agituju među našim drugovima da ih što više pođe u škole opšteg obrazovanja. Išli su ljudi, učili, ali nekima se činilo: eto, učim, koristiće, a dalje — ništa. A sad će videti, naš primer će ih potstaći na veću upornost. Fakultet stoji pred njima.
Milica se odjednom digla:
— U pređuzeću imamo konferenciju — daju se obaveze.
Kad su izlazili, Vlasta je zastao kod vrata naše redakcije, koja su pre nekoliko dana bila obojena. Protrljao je lagano i vrlo pažljivo prstom po laku i kimnuo glavom. Bio je zađovoljan proizvodom svoje fabrike.
A. čim su izišli Vlasta je rekao:
— Ded, da pokušamo i na fakultetu da budemo novatori.
I nasmešio se.
ı
PIŠU NAM NAŠI ČITAOCI
ISTINA ĆE, DRUŽE, POBEDITI!
Glasu naših naroda protiv besprincipijelnih napada na našu Partiju i našu zemlju pridružuju se i književnici Jugoslavije svesni da uvede nanete našoj Partiji, da poricanje tekovina naše borbe i Jažna svetlost bačena na prave puteve naše izgradnje znače, za njih negiranje svega onog svetlog i valjanog što je postalo nerazdvoina sadržina njihovog rada, njihove umetnosti. Odgovarajući klevetnicima svoje zemlje čistim jezikom poezije oni su našli pravi put do srca svakog našeg čoveka. graditelia nove Jugoslavije. Neke od ih pesama »Književne novine« su objavile, i takvih stihova još će biti, doklegod u srcima naših ljudi bude bilo bola i srdžbe, doklegod se na našu poštenu i bratsku reč i na naš ispravan rad odgovara jezikom kleveta i laži.
Sem stihova naših poznatijih pesnika, redakćija »Književnih novina« primila je i skoro svakodnevno prima dopise i pesme mnogobrojnih čitalaca. Na neposredan i iskren način kazuju naši čitaoci svoja duboko proživljena osećanja, ono što danas misli i oseća svaki naš čovek, koji uvrede nanete našoj zemlji i našoj Partiji
# \
Poslanica pesniku Nikolaju Tihonovu
Vi ste prošli celu domovinu moju, videli ste ljuđe i krajeve njene znate šta to znači kad narod u boju ne žali ni svoje sinove ro đene.
Videli ste sela uništena, gola,
širom zemlje moje crna p epelišta,
i znate šta znači taj bol bez prebola, kad siročad pište bez krova, bez išta.
U noći Evrope svetlele su vatre —
da, besmrine vatre sa bosanskih brda! i nikakva sila ne uspe da satre
ono što ostvari naša volja tvrđa.
I ljubav poznaste, ravnu očnjem vidu, za Staljina, Tita i zemlju Oktobra. Čitali ste slova, parole na ziđu,
al — neka parole! Tu su dela dobra,
I za njih vi znate — znate naša dela; dela rata, borbe, izgradnje, poleta, Zar je iko mogo, do Partija smela,
da razgori oganj sred tamnice sveta?
Mnogo ste videli... i snagom pesnika svedočanstvo divno kroz rime ste rekli, i znam da bi mnogi od zlobnih vesnika na plamenu vašeg stiha se opekli.
Jer, ko to, u teške dane S taljingrađa, ne samo ne klonu, već pokaza pest?
I ko to bi spreman da najteže strada? »— Jugoslavija, ovakva kakva jest!«
Ko to stvori vojsku, pobedne brigade, i pokaza čuda hrabrosti, i svest?
I ko to, na delu, nikad ne izdađe? »— Jugoslavija, ovakva kakva jest!«
Ja utehu nađoh u pesmama vašim kao sumce one greju gruđi moje. Istina je moćna — i ja se ne plašim! Oni što je brane — meka se ne boje!
Mnogo ste videli... i snagom pesnika svedočanstvo divno kroz rime ste rekli, i znam đa bi mnogi od zlobnih vesnika
na plamenu vašeg stiha se opekli...
M. Panić-Surep je pokušao da od elemenata života sela stvori poeziju koja će imati narodno obeležje. No kod njega je taj pokušaj ostao u usko regionalnim, lokalnim granicama. U +eŽnji da mu poezija bude što autentičnije mačvansika, Panić je koristio one seoske pesme koje se prilagođavaju gozbama, igrankama, mobama, vršidbama, i koje su zbog toga vrlo prigodnog i lokalnog karaktera. On je takođe uvođio u stihove i seoski govor u sirovom stanju, one seoske uzrečice koje mogu da daju atmosferu sela, ali je daju u grubosti, primitivnosti, divlji ni. U prikazu Života sela, Panić je ostao u tradicijama patrijarhalnog gledanja na selo kao na neizdiferenciranu društvenu sredinu. Svi seljaci složno i vredno rade, a plodove njihovog rada grabe oni koji su tuđi selu. Selu je globalno suprotstavljen grad,
»Žito« je, kao poema, himna mačvanskoj plodnoj zemlji i radu mačvan– skog seljaka. U drugom delu je ta poema slika grabeži proizvoda zemljoradničkog rada u kapitalističkom društvu, U prvom delu poema ima nešto od onog životnog elana koji nalazimo u stihovima Branka Radičevića kada opisuje berbe u vinogradima, ima ljubavi prema plođu zemlje i zajedničkom radu sa onim radosnim oduševljenjem prema bogatstvu zavičaja koji je imao Janko Veselinović. U tom delu Panić, da bi što više dao seljačke atmosfere, miris i boju se a, upotrebio je i sredstva lokalnog seljačkog pesništva, kao što je na primer u ovim stihovima:
Oj jarane, moj jablane, Oči moje vrane, |
kad me stigneš — u hlad vodi Krijući od nane.
U tom delu pesme, da bi pojačao lokalnu boju dinamike rada mačvanskog seljaka, njegovog zanosa u radu, Panić upotrebi i onaj onako grubo surovi izraz koji se kao britva zabode u poeziju: »Ho-pa. Obori«.
U drugom delu pesme Panić je težio
da se kao pešnik izražava proštona=
koju &u od starina ol
/ Tanasije MLADENOVIĆ
rodnim jezikom, Tu je hteo da mu poezija bude razumljiva i seljaku, da postigne u stihu ono za čim je težio mačvanski prozni pisac Jamko Veselino= vić. On je tu na velikom broju mesta uprošćavao izražajna sredstva poezije do te mere da je ona prestala da bude poezija. Primer;
»Ej, bre, rok je davno prošo, nisi došo. Kamo pare?«
»De, de, lakše. Rado plaćam,
s interesom brate vraćam« zabrinut se ratar češka«.
. Takav primitivizam u Panićevoj poemi »Žito« ima sličnosti sa primitivizmom takozvanih »narodnih pesmarnica«. Panić se u drugom delu poeme
„»Žito«, hoteći da da izraz revolta
seljaka (u vemosti koja je bukvalna) protiv onih koji pljačkaju plodove zemljoradničkog rada i sav trud seljaka grabežno odnose, trudio se da taj revolt iskaže pameću, rezonovanjem i afektima »tipično seljačkim«. Oštrica revolta uperena je na one koji su u kapitalističkom ustrojstvu društva u svakodnevnom dodiru sa seljakom. Svi su svrstani u jedan red i na svakoga je izliveno isto ogorčenje. U tom redu je i učitelj (stihovima nemolivisano) zlo prošao.
Za gavranom grakće svraka čavrljaiuć tužbalicu, žaleći se na platicu i tražeći pozajmicu. Za čast smatra kuća svaka kad počešće u njoj ruča gos'on uča.
w
Poema »Ada« je na boljoj pesničkoj visini od poeme »Žito«. U njoj ima osećajnih lirskih opisa pnirode i mač“ vanskog podneblja, ljubavi prema še ljaku, sa toplinom skiciranja likova koji su izrasli iz naroda, kao što je lik starog skeledžije Mije., Tema poeme »Ada« slična je temi poeme »Žito«, Posredi je pljačka seoske imovine, u Ovom slučaju pljačka sa otmicom, nasiljem i razbojništvom. Ada ma Drini brađivali geljaci,
“o. MA
oseća kao ranu na svojoj duši, kao ogorčenje i bol svesnoF građanina OE Re Noja je, na svome putu Jaizam, toliko doprinela opšto međunarodnoj stvari Pproletarijata dl0e jeći, i danas, lice u lice protiv imperijalista Zapada. _ Upućujući svoje stihove, mnogi nam čitaoci u pismima izlažu šta ih je 'botstaklo na pisanje tih pesama. Tako nam naš čitalac iz Zagreba Ivan Pavković piše:
»Dragi drugovi, poflstaknut rezolucijom Informbiroa — klevetama, koje se bacaju na čisto i vedro lice naše slavne Partije, na čast i slavu naših naroda, ja kao — pripadnik kolektiva, koji pobjednički hrli u socijalizam, kao građanin Titove Jugoslavije, bolno sam se zgrozio u duši i nisam mogao, a da taj gnjev ne izrazim, kao odgovor klevetnicima.
Najveća je čast danas biti među onima, koji ma bilo kako dižu svoj vatren protestni glas na podle klevete i laži. — Ponosim se tim što živim u ovoj zemlji, u ove dane, kada se pišu najsvjetlije stranice historije naših naroda kada se ostvaruje naš vjekovni san.., Ponosim se tim što sam čestica, što sam član takvog kolektiva, kao što je nova Jugoslavija sa Titom na čelu. Ponos je i dika biti Jugoslaven, ponos je i dika biti graditeli socijalizma, novog života!
Još više me, kao invalida Jugoslovenske armije (u kojoj sam naučio čitati i pisati) vređa negiranje osiobodilačke borbe, u kojoj sam prošao kroz revolucionarnu školu najslavnijih dana naše prošlosti, u kojoj sam
' naučio kako i koga treba mrziti, kako
i koga treba voliti, kako treba voliti čovjeka i svoju domovinu...
I tko onda'ne bi digao š&voj glas protiv negiranja svega toga? I tko onda ne bi vjerovao u pravilnost linije naše Partije, u ispravnost politike naše vlade? I tko ne bi svim svojim bićem radio na izgradnji socijalizma, kada je sa nama Tito i Partija? Naše djelo, naša stvarnost, činjenice, naša nova socijalistička kultura najbolje će i najjasnije odgovoriti na sve tuđe klevete i laži,
Kao što je nerazrušivo idejno jedinstvo Partije koje se odlučno i najbolie manifestiralo na Petom #kongresu — isto tako je i nepokolebljiva moja vjera u pravilnost partiske i državne politike našeg CK, koji je vjeran najuzvišenijim idealima međunarodnog radničkog pokreta, kao najvjerniji suborac CK SKP(b) u borbi za socijalistički preobražaj ljudskog društva. To nitko, nikada i ničim ne može poreći. I ništa nas neće pokolebati na našem životnom putu, na putu u socijalizam. Jer mi smo jedinstveni, jer mi smo armija rađa armija stvaralačkog podviga!«
Ivan Pavković piše poruku u stihovima »onima koji kleveću našu Partiju, našu zemlju i našega druga 'Tita«. On ih potseća na slavni put naših naroda, borbeni put kroz koji se kovalo bratstvo sa Sovjetskim Savezom: »S Partijom. s Titom, 8 imenom Staljina, prošli smo kroz sedam oluja, vihora, seđam ljutih bura«. 1 danas s ponosom kaže Ivan Pavković:
Opet smo
V i trepet i strah tiraninu I opet smo prvi na braniku rov!
Drugovi, poručuje Ivan Pavković onima Moji pišu klevete, pogledajte naše delo, pogledajte jedinstvo naše Partije, pogledajte našu snagu:
Naš duh živi.. I poklik piše
i poklik
čita
Za Partiju! za Tita!
»Znaj, druže — poručuje u svojoj pesmi drugi čitalac, L. Lazarević —
| srce bije —
postala je plen pojedinih mačvanskih bogataša ikoji se odnose prema njoj kao prema spahiskom dobru. A. vlast surovo brani tu kapitalističku svojinu, legalizuje je žandarmskim bajonetima. Panić i u ovoj poemi teži da bude što prisniji, intimniji sa životom sela. On to postiže sa izvesnim ilustracijama atmosfere | ambijenta seoske sredine. Ima {iu slika koje donesu dah i boju seoskog života:
Ko zna dokle vreme ode, gde odvuče crnu moru, kađ odjednom u oboru bik rogonja muklo riknu, rogovima zamlatara pomrčinu da iseče.
I u ovoj poemi Panić je hteo.da pesnički opiše zadovoljstvo seljaka (bez obzira na imovinske i klasne razlike) sa svojom imovinom i svojim radom, zadovoljstvo sa projom i stočnom branom, sa drvenom brvnarom, čađavom pletenušom, zadovoljstvo u idiličnosti Veselinovićevog tipa, u radosti i bujnosti skupnog zemljoradničkog rada, da opiše seljaka koji čuva svoju očevinu i živeo bi na njoj u punom materijal nom i drugom blagostanju da „nije gradskih izelica i žandarma. Panić se u poemi »Ada« poduhvata da prikaže u sithovima seosku pobunu protiv nasilničke vlasti,
On to čini, služeći se i onom tajanstvenošću, simbolističkim misterijama
kojima je bio naklonjen. u prvim svo-
jim pesmama, obavijajući velikim brojem zamagljenih stihova sukob seljaka
· ga žandarmima, socijalne motive toga
sukoba. Žandarmi se. pojavljuju iz nebuha, bacaju se na čobančad kao kurjaci na jaganjce, odnose ih sobom kao zmajevi u bajci, a Drina, koja je već i u poeziji romantizma morala biti kobna, zloslutna, sva u fantastičnim zagonetkama, baca preko te otmice svoju mističnu legendu. Jedino žandarmska uniforma socijalno kon= kretno opredeljuje taj napad. Na čelo pobunjenih seljaka &tavlja še dotada-
Šnji kroet, »&tari Solunac«, a mašu po-
Partija... to je sve što imam. Ona se u tkivo upila moje,u kucanj srca u zanos vreli, ona me vođi i diže... Ona je reč i misao moja, i đelo i korak smeli«. Partija nas uči, piše I„ Lazarević, da budemo uvek čvrsti:
da se ne pusti ni suza ni krik; kad je najteže da. budemo najjači
i da nam pređ očima lebđi uvek Lenjinov lik!
I Novica Popović, poručnik Jugoslovenske armije piše o svojoj Partiji: Od tebe mi ništa nemamo draže ni lepše ni srcu bliže na celom svetu,
U Armiji je i Blagoje Mitrašinović, koji poručuje svima koji klevetaju našu zemlju: dođi, pogledaj, uđi u naša bića puna radosti i sreće, pogledai po našim poljima, oslušni zvuk rudarskih pijuka i pesmu ikača, pogledaji u brojke premašenog plana, u Snagu sve novih Železnika: svuda ćeš videti delo Partije i Tita, svuđa ćeš naći ljubav za zemlju boljševika.
Jer za našeg čoveka neshvatljivo je da neko može posumnjati u našu ljubav prema Sovjetskom Savezu, u našu odanost Saljinu. U stihovima jednog čitaoca »Književnih novina«, Lj. Bauka, govori se o velikim danima Oslobodilačkog rata, kađa se u našem narodu »svuda orila pesma o Staljinu« kada su »sva naša srca bila s njegovim«. A danas, piše Lj. Bauk, kažu da svega toga nije bilo, da nije bilo Titove vojske da nije bilo ofanziva od Triglava do Đjevđelije,
Kažu da koraci nisu nam koraci
Kažu da ne koračamo pravo, već su nam stope uzmak, da su uzmak maši koraci preko polja, preko oranicm, preko pruga i auto-strada. Zar su uzmak naše fabrike, traktorske stanice, zvonke pesme naših graditelja? Onima koji to tvrđe Lj. Bauk poručuje: neka dođu u kuću i neka se uvere. Neka viđe kako svakim danom lepše bašta nam miriše, kako svako naše sutra novi podvig nosi, kako nam je svaki korak bliži velikoi pobedi, pobedi socijalizma.
U stihovima je složeno i »Pismo \ugoslovenske djevojke«, poslato našoj redakciji. Piše mlada pesnikinja, G. Gjoševska Organžieva:
Kako da zapjevam, kako da izlijem ovu bol, ovu bunu i tugu?
Kako da verom zabjelim! „. Zašto nam zemlju kaljaju ? Zašto nam ljubav
Sakom razdiru?
Zar Partija tu da ne živi? Zar Partija nije Tito? Zar pjesmu tu đa ugušim i rukom zvuke pokiđam?
Dubok je i težak bol naših ljudi kad viđe da nam »nanose rane oni koji bi trebalo da vidaju«, Ali je vera stokrato jača, i čvrsta je i sigurna ruka naših ljudi koji grade socijalizam »Nikakve klevete, nikakve laži, aikakve nepravde, ništa ne može da pogazi naš ponos, našu vjeru, našu ljiubav«, piše u svojoj pesmi naš čitalac M. Varošanin,
Istina će, druže, pobjediti! Zoran MIŠIĆ
Rosa a a O O -—__________ _______ _____ ____/ O _______________COOO ai _______________________________________
bunjenih seljaka „sam pesnik naziva »ruljom« koja juriša u nekom atihigkom besu.
Probuđena krv hajdučka, raspaljena mržnja slabih, svest gaženih i varanih udarcima uzdrmana
od čoveka stvara zvera, te osveta zla i mučka godinama uspavana bičem u boj krdo tera...
Ovakvo tumačenje revolta seljaka idejno je utoliko pogrešnije, što u poslednjoj pesmi poeme, napisanoj u toku rata, pesnik pokušava da ovu pobunu koju je opisao, prikaže kao nagoveštaj oslobodilačke borbe, kao mali uvod u” nju. ; Va
Iz obeju ovih poema vide se dva metodska neđostatikka pesnika, On ne raz=vija misao, poetska misao ostaje rudimentama i zbog toga deformiše ono što je bilmo u stvamosti. A u težnji đa piše stihove bliske narodu, Panić pod= leže jednom primitivističkom shvata, nju narodnoga, — ne samo što pada u neko anahronično narodnjaštvo, nego čak svesno smatra da je to narodnost. Kao napredan čovek, alttivni učesnik u revolucionarnim istoriskim događajima, Panić će svakako uvideti da takvo idejno osiromašavanje stvarnosti i poezije nije pravi put, a đa je narodno ono što je poetski istinito i kvalitetno.
Pesme u ciklusu »Pod crvenom zvezdom« imaju u sebi i &astojke prvih Panićevih pesama i sastojke njegovih dveju poema o seoskom životu, one odzvanjaju tonovima ošlobodilačke borbe i izgradnje, ali se u njima još ne viđi suštinskiji preokret ili uspom njegove poezije. Stvamosšt revolucionarnog preobražavanja naroda i čoveka još se ne ogleda u njima. Te pesme M. Panića nemaju dovoljno misli
i patosa. To nisu pesme koje pokreću, j
daju poleta, snage, bodrosti, borbenosti, Njih nije nađahnuo »veliki veka:
Ja bih reči, reči hteo nove đa opevam svoj veliki vek.
k e i el
„gy OM PRC.