Književne novine
a U
| OL CO E u a S
· ževnosti ostalih
BROJ 33
Noviju književnost Makedonije pre težno pretstavlja poezija, gde su zabeležena i najviša postignuća makedonskog književnog jezika. Razvitak poezije beleži već dva osnovna razdoblja — poeziju pre i posle „rata, — čime se određuju dve pesničke generacije sa svojim specifičnim razvojnim linijama i izvesnom međusobnom uticajnošću. |
U oblasti proze slučaj je potpuno suprotan. Tu ne raspolažemo ni prethodnicima, niti ikakvom ·~tradđicijom ili uticajem. Počeci savremene proze
u Makedoniji pojavili su se tek sa go-
dđinama slobodnog života.
U početku svoga stvaranja pesnici u Makedoniji imali su mogućnost da koriste već izrađena pesnička sredstva i rečnički materijal, koji im je pružila narodna poezija, te je sasvim prirodno što se i ovde, kao i u knjislovenskih naroda, počelo najpre sa poezijom. Zahvaljujući aktuelnosti sadržine, načinu obrade pa i tome što ih narod stvara i u maše dane, narodne pesme pretstavljaju solidniju i trajniju osnovu pOčetničkom književnom stvaranju nego narodne pripovetke, koje jednostavno ređaju pripoveđačke elemente i koje zbog arhaičnosti same sadrižne me mogu da pripovedaču pruže Ono, što pesniku daje narodna poezija.
Proza u makedonskoj književnosti ni danas se nije udaljila od početničke faze uglavnom i zbog toga što se njena pojava podudara sa pojavom književnog oformljenja, makedonskog jezika, a poznato je, da u svakoj književnosti, koja se nalazi u prvobitnom razmahu, razvitak jezika igra prvoTazrednu ulogu, i obratno, Umetničkom reči i sam jezik dobiva književnu boju. I ako je s razvitkom poezije, zbog njenih istaknutih prednosti, bez sumnje postignut i razvitak jezika,to se za prozu ne može reći. U toj oblasti našem književnom jeziku tek pretstoji razvitak. Od nastojanja pripovedača najviše zavisi da li će oni ubrzati tempo razvitka jezika i u umetničkoj prozi. A činjenica da oni ni do danas nisu to postigli, otkriva, pored sposobnosti umetničkog pripovedanja, još dva osnovna subjektivna preduslova, tj. književnu i ideološku pismenost s jedne, i bogatu skladnost između ličnog doživljaja i posmatrania, s druge strane, I tek pošto se i jedno i drugo poveže svesnim i aktivnim odnosom prema &tvarnosti putem sistematskog proučavanja stvarnosti, biće mogućno da se dobije naličje pravog proznog dela i tek će tada proza u Makedoniji ući u stvarni stvaralački razvitak.
U vezi s budućim razvitkom proze u Makedoniji, i pored današnje njene početne faze, potrebno je da se uknže na fragmentarne uspehe i na osnovne slabosti, koje su se pojavile u đosađa objavljenim proznim delima.
osada jedinstveni žanr makedonske proze jeste pripovetka, dok se produktivnost pripovedača sastoji od po nekoliko pripoveđaka objavljenih u časopisu »Novy den«. Prva, dosada objavljena zbirka pripovedaka jeste »Rastrel« od Jovana Boškovskog.
Ova prva zbirka nosi u šebi dosta obeležja početništva i autorove nesmelosti. Ali, ono što treba đa se istakne kao vredno u njoj jeste to, što su u nekim pripovetkama živo i interesantno pretstavljeni pojedini slučajevi i što se kod autora otkriva sposobnost za uspele prirodne opise. To bi još jače došlo do izraza, kad bi se autor prve zbirke makeđonskih pripovedaka ograničio, bar u početku svoje književne delatnosti, samo na svoja lična posmatranja i doživljaje.
Početništvo u pripovetkama iz zbirKe »Rastrel« ogleda se uglavnom u nemoći autora da slobodno i ubedljivo koristi fabulu, kao i u slabosti pre” ciznog sprovođenja tendencije. IT jedno i drugo plod su uglavnom samociljnog traženja psiholoških momenata koje je samo sebi svrha i mehaničkog shvatanja tipizacije, Zbog toga, čest je slu-
RADOVAN LALIĆ
čaj da ideja u pripovetkama ne Pproističe od prirodnog razvitka činjenica, pošto su i same činjenice veštački date za ilustraciju ideje, A takva ideja neminovno ostaje tuđa obejktivnoj stvarnosti i društvenim događajima. Ovo je naročito karakteristično za pri rFovetku »Zemjata na Panko Biser1n«. Glavna ličnost u ovoj pripoveci Panko Biserin, seljak-argatin (najamnik) boji se da otvoreno istupi u agrarnim događajima kad je reč o oduzimanju zemlje njegovog gazde, dok odjednom, potpuno neočekivano, u pobedničkoj pozi istupa u času kada su ostali seljaci, koji dele njegovu argatsku sudbinu, jednodušno i otvoreno počeli da rešavaju svoje sveto pravo oduzimanje zemlje. Načinom kojim je naslikan Panko Biserin u prvom slučaju, gde »se kao krivac neprimetno dovuče na prazno mesto do samih vrata« i drugom, gde on istupa deklamatorskim rečima: »Sada je zemlja naša«, vidi se da autor stvara jednu potpuno izmišljenu kreaturu nemogućeg kolebanja. Boškovski pribegava ovim neadekvatnim izmišljotinama da bi na neki način izbegao neko tobožnie vulga rizovanje tendencije, međutim, on 10.
iače upada u istu grešku baš tim. ničim opravdanim deklamatorsko-optimistič kim finalom pripovetke. Pa čak i da ova kreatura nije izmišljena, ona Je kao slučaj vrlo ograničena, istoriski neopravdana, tj. apstraktna, slučajna pojava. Takav način prilaženja razradi iđeje bez sumnie je rezultat površnog, mehaničkog odnosa prema, prikazivanoj stvarnosti i nerazlikovanja onog što je tipično od onog što je ograničeno, apstraktno i slučajno u stvarnosti. Otstranjivanje ovih osnovnih slabosti jeste zasada najvažniji zadatak inače darovitog autora zbirke »Raštrel«.
* *
Od književnika koji su objavili pripovetke u časopisu »Nov dđen«, Vlado Malevski se odlikuje osećanjem značajnog i karakterističnog u stvarnosti. Za njega se još otsada može reći da se najviše približio našim ljudima i našoj najbližoj prošlosti — eriodu narodnooslobodilačke borbe.
Malevski nastoji da za.heroje šVOih pripovedaka odabere stvarne ljude koje je sretao u svom životu i koje je dobro poznavao. To mu u mnogome olakšava obradu, tako da svoje junake slika uverljivo i živo. Junaci &vih njegovih dosadašnjih pripovedaka. svojim ličnim životom neraskidivo su vezani za narodni pokret, za bolji život, i često izrastaju u heroje do smTfi ođane tome pokretu. A sve to neide na uštrb prikazivanju njihove duševnosti živih, običnih ljudi, već kao takvi, oni postaju izvršioci herojske službe vođeni narođnom borbenom stvari. Ali, nasuprot ovome, susreću se često i sasvim naivne simbolizacije koje nisu plod posmatranja, već knjiške konslirukcije. Da bi se, na primer prikazalo opšte raspoloženje naroda, Malevski se često služi prikazivanjem raspoloženja ili sudbine pojedinaca. ali, pošto se to najčešće čini direktnim isticanjem autarovog cilja, prikazivanje opšteg ličnim biva veštački naglašeno. Da bi ukazao na žestoku narodnu fragodiju iz vremena okupacije i da bi time ukazao na buđenje narodne borbene volje, Vlado Malevski piše:
...»E majko? Menki su oduzeli čast. Da, Ali, nije samo Menka. I niste samo vi. Celom našem narodu kaljaju čast. Ali, on to ne sme da dozvoli i nema da dozvoli...«, ili: »Ovčari &u bili zabrinuti i mračni, što ne odgovara njihovim godinama. Ceo naš narod bio je zabrinut...«
Na drugim mestima pak čini neu-
spele pokušaje da istakne prirodnu
SOVJETSKA KNJIŽEVNOST*
Velika oktobarska socijalistička revolucija, kojom otpočinje nova era u istoriji čanstva, znači veliki revolucionarni preokret i u kulturi naroda SSSR. Posle Oktobra, u uslovima izgradnje socijalizma, nastaje dotle neviđeni procvat kulture naroda Sovjetskog Saveza. Sovjetski narodi, stvoTivši čvrsto moralno -ipolitičko jedinstvo na velikim principima marksizma-lenjinizma, izgradđili su novu, jedinstvenu sovjetsku kulturu, nacionalnu po formi, a socijalističku po sadržini. Rezultati tog kulturnog stvaranja pretstavljaju ogroman prilog kulturi čitavog čovečanstva. Sovjetska kultura toliko je značajna, toliko principijelno nova, da obeležava novu etapu u kulturnom razvitku čovečanstva.
Posebno, veoma istaknuto mesto u razvitku sovjetske kulture zauzima sovjetska književnost. U ovoj oblasti umetničkog stvaranja došle su do najpunijeg izražaja tvoračke sposobnosti naroda SSSR, ošlobođene i razvijene zahvaljujući velikom Oktobru,
Karakter sovjetske književnosti određen je činjenicom da je ona Književnost zemlje socijalizma, da je ona odražavala i odražava revolucionarnu borbu proletauijata, izgradnju 8ocijalizma, formiranje novog čoveka u procesu izgradnje novog društva, u kome nema eksploatatora ieksploatisanih. Sovjetska književnost je jedan od izvanredno važnih faktora u živošu prve socijalističke zemlje. Odražavajući stvarnost velikog Sovjetskog Saveza, sovjetska književnost je u isto vreme služila i služi interesima trudbenika, podizanju njihove socijalističke svesti, razvijanju sovjetskog patriotizma, borbi wa ostvarenje komunizma.
Otuda proističe osnovna karakteriSlika sovjetske književnosti — njena duboka idejnost. Sovjetska Književi prožeta je, od prvih svojih poče: ka, boljševičkom partijnošću. Još 905 godine u svom znamenitom članku »Partiška organizacija i partiska
_—---—– . R__ * Skraćčen tekst pređavanja, koje je or, : „dy garuštvo za kulturnu saradnju
Tu OV. DD. pogoslavija—-88 RR u Beogradu, 17 septem-
narne ideologije i
literatura« V. I. Lenjin ukazao Je smer u kome treba da se razvija napredna, revolucionarna „književnost, proklamujući princip boljševičke idejnosšti u literaturi, On raskrinkava stav tzv. »slobode« u umetničkom stvaranju. Apolitičnost, po Lenjinu, nije ništa drugo do prikriveno služenje eksploatatorskim klasama, »Živeti u društvu, = kaže Lenjin, i biti slobodan od društva, nije moguće. Sloboda buržoaskog pisca, umetnika, glumice jeste samo
. maskirana... zavisnost od kese, od pod–-
mićivanja, od izražavanja«. Nasuprot toj licemernoj »slobodi«, Lenjin stavlja jasno i otvoreno izraženu revolucionarnu idđenost. »I mi šocijalisti, kaže Lenjin u istom članku, — demaskiramo to licemerje, skiđamo lažne firme, — ne zato da bismo dobili neklasnu Književnost (to će biti moguće tek u socijalističkom vanklasnom društvu), već radi toga da bismo licemer– no slobodnoj, a na delu povezanoj sa buržoazijom, književnosti suprotstavili stvarno slobodnu, otvoreno povezanu sa proletarijatom književnosšt«. Ovaj programski članak V. 1. Lenjina poslužio je kao osnovica u borbi za naprednu, revolucionarnmu književnost u Rusiji, i kashije, posle Oktobra, u izgradnji sovjetske književnosti, koja pretstavlja organski nastavak i dalje razvijanje, u novim uslovima, revolucionarne proleterske književnosti iz doba pre Oktobarske rev#lucije. Ali sovjetska književnost mogla se u svom razvitku oslanjati i na druga dela i programska dokumenta čija se sadržina odnosi na književnost. Boljševička partija, Lenjin i Staljin, uvek su poklanjali najveću pažnju Kknjiževnosti, smatrajući je izvanredno važnim sektorom ideološkog fronta. Lenjinovi članci o klasicima ruske književnosti, njegova borba protiv reakciodekadentizma u književnosti, Staljinova mišljenja o
, sovjetskoj književnosti na pojedinim
njenim etapama, — pomogli su ruskim. pesnicima, „prozaicima i Kkritičarima da prodube svoja shvatanja o književnosti, da se u stvaranju nove, SOVjetske književnosti naoružaju pobedonošnom revolucionarnom · „teorijom.
marksizma~-lenjinizmia, |
\ je
|
Kratak osvrh na makedonsku prozu —
Dimitar MITREV
želi da pojača utisak, što je Vrlo providno jer se oseća da je priroda proizvoljno unesena kao izlišni ukras. On takođe, koji put, prelazi granice neophodnog da bi spokojni i mirni pripovedački ton podigao na lažni autorski patos, I baš ti romantičarski maniri ometaju da se ubedliivo prihvati data radnja kao životno opravdana radnja.
Treba da se podvuče, da je produktivnost Maleskog i pored toga što u pripovetkama obrađuje bitne momen=te narodnooslobodilačkog pokreta u Makedoniji, u poređenju sa neposredmim i raznovrsnim zapažanjima i doživliajima iz vremena rata, i Do fematici i po broju, ograničena i fragmentarna. .
x" . · Ograničenost i fragmentarnost je u stvari opšta pojava u dosadašnjoj tematici makedonskih prozaista. Ta ograničenost vlada čak i onda kada postoji izobilje sadržajnog materijala i direkinih utisaka date stvarnosti. Ovo je takođe pojava i kod prozaiste Kole Čašula, On je dosada napisao nekoliko pripovedaka sa sadržinom iz života političkih zatvorenika za vreme okupacije i iz Života naroda u istom razdoblju. Ali ,u tim pripovetkama, a naročito u onim iz zatvora, skoro uvek izbija na površinu ono što je lično, i to ograničeno lično. Autor ne može da postavi okvire ličnim momenftima i da od njih odabere ono što jie značajno i što se uzdiže iznad odnosa u
zatvoreničkom kolektivu. Tako, na primer, u pnipoveci »Bdna vijukava nok«, heroj se u skoro čitavoj prvoj polovini pripovetke prikazuje u svom ograničenom ličnom životu, na osnovu svojih ličnih odnosa prema svojoj intimnoj druganici, a ne na osnovu društvenih, kolektivnih odnosa u zatvoru. Zbog toga drugostepene i trećestepene uslovnosti postaju prvostepene, najvažnije. Ubedljiv primer za to jeste i samo pismo zatvorenika, upućeno drugarici, takođe zatvorenici. Od početka do kraja to je pismo ispunjeno sladunjavom sentimentalnošću i elementima erotike, koje smanjuju i banaliziraju osećanje ljubavi.. Pošto herojzatvorenik upada u očajničko raspoloženje pomešano sa neosnovanim i
nekonkretiziranim maštanjem. izraže-,
nim rečima: »I jurnuli bi i mi u srećan život da nas ovi nisu zgrabili«, on se odjednom rastapa u erotično-idiličnim uspomenama koje uopšte nisu karakteristične za jednog borca-zatvorenika: »Ti mi se hitro otkinu od ruku i kao veverica uplela si se među jorgovane, koji su rasli kraj vodenične ograde... Treperila si kao lastavica i vijala se oko jorgovana, a on, nemirko, kupao te jutarnjom rosom i zarivao ti se zaljubljeno oko ramena, kao biser oko vrata, A mene, ni hat nije mogao da sustigne .,. Sa dva skoka stigoh te, ta od mene li ćeš odmaći, i, uplesmo se u jorgovanu.,. Koliko je trava bila mekana, kako je zanosno mirisala zemlja ...«, a posle ove uspo-
Septembarska pesma
Sad Svet osnovaca odasvudđ Niče, hita, prvi put jutros se digao u ZOru, misliš iz zemlje nikla prva Žita, jaganjei plinuli po Šari, Durmitoru.
Sad zenica njihova postaje dublja, sad im se pogled široko otvara; sad uče oni reči: sloboda. istine zublja,
izgovaraju s puno prvog žara.
Sađ počinju shvaltati šta znači kad kažu:
ustanak, borac, ljudi ponosifi; a godina koja pa će i oni biti
borci, i stati gde na mrtvu siražu.
Čini ti Se čuješ samo dečju graju.
misliš izriču detinjaste Žželie: a onj već prve časne reči daju, a oni već prve stiču prijatelje.
Misliš i jutros pričaiu dečju priču
de se Dpatuljei,
leptiri, ptice roje;
a oni već istoriju otadžbine sriču, saznaju prvi put za niene heroje.
Gleđam, sad još crte brave i kose
s naporom, kao mravi slamke, a godina koja pa će đa nose nauku i pravdu, njivu, morsku
Gledam ih, i radost me mlada među njih mi se, u svet škole, đa ih po desetforo sve u klupi
vuku;
luku,
obuzima, hoće, ima,
đa sa mnom prve Svladaju teškoće;
da prvi put čuju, saznađu od mene lepota, pravda i žrtva šta zna Če,
šta čeka ofadžbina od njihove Smene, ” da sy mnom u Svei misli zakorače.
U skladu s porastom sovjetske književnosti, boljševička partija je u pojedinim njenim etapama preduzimala odgovarajuće mere u cilju otklanjanja svih smetnji koje su stajale na putu procvata sovjetske kniiževnobti. Boljševička partija je nastojala da se iz oblasti književnog stvaranja otklone sve greške li zastranjivanja. Ona je vodila paja aaii: borbu protiv raznih buržoaskih teorija protiv teorije »umetknosti radi umetnosti«, protiv 'objektivizma, protiv apolitičnosti u literaturi. Boljševička partija je vodila najodlučniju borbu protiv. neprijatelja radničke klase i revolucije, koji su se jedno vreme bili uvukli u izvesne književne organizacije.
Princip boljševičkog rukovođenja književnošću primenila je partija u toku prvih godina posle Oktobarske revolucije u borbi protiv Proletkulta, Proletkult (skraćeno: od: proleterska kultura) pretstavljao je mrežu kulturno-prosvetnih organizacija, koje su nastale još pre Oktobra, za vlade Kerenskog. Posle Oktobra one Su pokušale da vode posebnu kulturnu poliftiku, koja je bila u suprotnosti sa merama sovjetske vlasti, Proletkult je bio pod jakim uticajem mahiste Bogdanova, a sem {oga u njegove organizadije bili su prodrli razni sitnoburžoaski elementi, književni dekadenti itd. Proletkultovške organizacije mnoBo šu se bavile pitanjima književnosti. U ovoj oblasti, kao i u drugim oblastima svoje delatnosti, one su imale pogrešan stav. Naročito pogrešan i Štetan stav imali su proletkultovci u pitanjima kulturnog našleđa. Oni su praktično svojom politikom lišavali proletarijat kulturnih tekovina prošlosti, govoreći o nekoj posebnoj proleterskoj kulturi. Lenjin je 1920 godine podvrgao Proletkult oštroikritici. On je tom prilikom rekao: »Marksizam je izvojevao svetskoistoriski značaj kao ideologija revolucionarnog Droletarijata time što on, marksizam, nikako nije odbacio najdragocenije tekovine buržoaske epohe, već je, naprotiv, usvojio |. preradio sve što je bilo od vrednošti u vremenu dve
· hiljade godina razvitka ljudske misli
i kulture«, Lenjinova misao o proletkultovskim organizacijama, ušla je u rezoluciju CK o ukidanju »autonomi-
je« Proletkulta prema sovjetskoj vla-
sti i o ulasku proletkultovskih organizacija u šastav Narodnog O Ripicaltl: Jata prosvete, Time je šteinma delat-
Desanka MAKSIMOVIC
nost Proletkulta u oblasti kulturepre-
kinuta. ja
Godine 1925 CK Boljševičke partije doneo je odluku »O politici partije u oblasti književnosti«, U toj znacajnoj odluci obeleženi su putevi za dalje razvijanje i unapređivanje sovjetske književnosti. U odluci se podvlači nekoliko osnovnih pitanja politike Boljševičke partije u oblasti Književnosti: pitanje seljačkih pisaca, pitanje t.zv saputnika (»poputčika«) i odnosa prema njima, pitanje književne forme. Naročito je značajan štav koji govori o sovjetskoj književnoj kritici, »Ne otstupajući ni za jotu od proleterske ideologije«, komunistička kritika treba da se nemilosrdno bori protiv kontrarevolucionarnih pojava u Kknjiževnosti, a u isto vreme da »pokazuje najveći takt, obazrivost, „trpeljivost u odnosu prema ohim književnim slojevima koji mogu poći 8 proletarijatom i koji će poći 8 njim«. Naglašavajući principijelnost i marksističku doslednost književne kritike, ističući potrebu borbe za hegemoniju proleterskih pisaca u književnosti, odluka CK od 1925. godine oštro osuđuje svako komandovanje u književnosti. Književna kritika, kaže se u odluci, može imati drugi vašpitni značaj samo Onda »ako še, bude oslanjala na svoju iđejnu nadmoćnost«, U odluci se, dalje, ističe »slobođa takmičenja raznih grupa i struja« u književnosti, sloboda književnih formi.
53 WM
Sledeći krupan korak koji je Boljševička partija preduzela u cilju daljeg razvijanja sovjetske književnosti bila je odluka CK. SK-P(b) od 23 aprila 1932 o preuređenju književnih i umetničkih organizacija. „Posle Oktobarske revolucije u Sovjetskom Suvezu postojao je veliki broj raznih književnih grupa i pravaca, Partija je, radi učvršćivanja pozicija proleterskih pisaca i umetnika, pomagala stvaranje posebnih proleterskih orgšanigacija u oblasti književnosti i umetnosti. Ali uspesi izgradnje socijalizma, stvaranje novih književnih i umetničkih kadrova pokazali su da su u novim uslovima okviri postojećih organizacjja ugki i da koče razvoj umetničkog stvaranja. »T'a okolnost, — kaže se u odluci, — stvara opašnost da se te organizacije pretvore od šredstva najveće mobilizacije sovjetskih
rant umefnika oko zađataka soci-
_ jalističke izgradnje u sredstvo kultiviranja izolovanosti po kružocima
; odva-
mene odjednom se opet prelazi na nije očajničko raspoloženje:
»A sad... Okovi &u ti život, Stojanko: nad ivojim snovima care rešetke '(?) .., I tebi vlaga, kao smuk, siše snagu... y
Ograničeni lični odnos prema razradi sadržaja i heroja ogleda se kod Čašula čak i onda kada želi da pruži izvesne opšteznačaine momente, kao što je slučaj u pripoveci »Rastanak«, gde je reč o rastanku dva druga politička zatvorenika. I ovde je opšte, izraženo izolirano od almosfere kolektivnog zatvoreničkog života. Iz većine njegovih pripovedaka vidi se da je njegova pažnja mnogo više posvećena otvorenoj radnji nego stvaranju karaktenističnih likova, ili tačnije, na akciju u pripoveci gleda on kao na slvar samu za sebe. Pored toga nazire se i onaj veštački povišen lirski ton, inače uobičajen kod svih. naših prozaista, koji menja ritmiku prozne reči i lišava je njene jednostavnosti i prirodnosti. Čak i onda kada Jirski ton zvuči neposredno, nedostatak osećanja mere, narušava neposrednost autoroVo lirizma, koji dolazi kao suvlišna stvar,
Ne može se reći da še ove slabosti Čašula u dosadašnjem njegovom radu zasnivaju na konstrukciji slučajeva i zapleta. Kod njega je drugi slučai. Za njega je svojstveno to, što niie uspeo da iz jedne značajne stvarnosti. koju dobro poznaje i u kojoj je sam uzimao udela, odabere društvenu tematiku ispunjenu konkretnom istoriskom opravdanošću i da baš tu tematiku da oslobođenu od defaljnih i nenužnih ukrasa ličnih impresija. U pnipovetka” ma »Dan«, »Gradski časovnik« i drugim, pa čak i u. pripoveci »San čikaNikole« u kojima se udaljuje od opisa lične impresije, susrećemo istinske ubedljivo obrađene likove, a sama akcija razvija se u svom prirodnom toku, dialozi su živi, oslobođeni knjiškog lirizma, a stroga psihološka pravda izbija na prvi plan.
* * *
ra-
Neuočavanje karakterističnih pojava u našoj stvarnosti, i ograničavanje pripovedačkih poduhvata u stvaranju knjiških likova najizrazitije se ogleda kod prozaiste Ivana Točka. On je dosada objavio samo pripovetku »Bojana«, u kojoj zaista pruža slikovito Ocrtavanje jedne bitne pojave iz života makedonskih planinskih seljaka u prošlosti — pečalbarstva. Ali se, još u toj prvoj pripoveci Ivana Točka, pored umešnosti u fabuliranju, u stvaranju intrige, ogleda itežnia autorova za efektima, koji su sami sebi cilj. Trrasnijim njegovim pripovetkama odmosno u pripoveci »Jon« i »Prosti, mi, Gospodi« ova fežnja je već mnogo silnija, tako đa se stvaraju slučajni likovi i to pod slučajnim okolnostima. Ničeg istinitog mema u tim pripovetkama, ničeg što bi potsećalo na makedonsku stvarnost iz najbliže prošlo” sti, već su od početka do kraia knjiška jzmišljotina, lišena svake podloge nečega stvarnog. Svuda se oseća auforova želja da legitimiše svoju napredmu idejnost ,ali svuđa izbija ono knjiško u pripovedanju što je ustvari rezultat niskog nivoa idejnosti tih pripoveđaka. Kao ilustraciju, pomenimo samo, da su lica uzeta u ovim pričama kao junaci — gluvonemi Jon (u istoimenoj priči), crkvenjak Pano i kasapin Gjorgi (u pripoveci »Prosti mi, Gospodi«).
* * *
U oblasti makeđonske proze pojavila su še i pojavljuju se još neka imema, kao: Boris Bojadžijski, Radoslav Petkovski, PBlagoja Korubin i Georgi 'Abadžijev ali ono što su do đanas objavili nedovoljan je materijal: da bi se
jamja od političkih zadataka današnjice i od značajnih grupa pisaca i. umetnika koji simpatišu socijalističkoj izgradnji«. Usled toga je CK rešio da se ukinu asocijacije proleterskih pisaca (VOAPP, RAPP itd.) i da se osnuje jedinstvena organizacija šOVjetskih pisaca koji podržavaju platformu sovjetske vlasti i koji hoće da učestvuju u socijalističkoj izgradnji. Na osnovu ove odluke sazvan je 1934 godine prvi kongres sovjetskih pisaca. Na kongresu, na kome je bilo zastupljeno pedeset nacionalnih književnosti Sovjetskog Saveza, stvorena Je moćna organizacija Savez pisaca SSSR, Na čelo organizacije došli su: veliki proleterski pisac Maksim Gorki kao prefsednik, i poznati partiski radnil- A. S. Ščerbakov, kao odgovorni sekretar, Ovaj kongres pretstavlja krupan datum u istoriji sovjetske književnosti, jer je došao kao rezultat ogromnih iskoriskih pobeda sovjetskog narođa u izgradnji socijalizma, kao rezultat procvata sovjetske književnosti, i pretstavlja novu etapu u njenom razvitku.
Poslednja istoriška odluka CK SKP (b) o književnosti donesena ie u aVgustu 1946 godine. Ona se odnosi na časopise »Zvezda« i »Lenjingrad« a njena je sadržina —d osuda bezidejnosti i ideološke štelnosti koja se
| gapazila u rađu nekolicine &ovjetskih
pisaca, Osobito. kod Ane Ahmatove i Mihajla Zoščenka. Stavove odluke
| CK SKP (b) razrađio je i ošvetlio
A. A. Ždanov u svom poznatom roeferatu o pomenutim časopisima, održanom pred Jenjingradskim partiskim aktivom i na skupu lenjingradđdskih pisaca,
Ove odluke ne pokazuju samo &talnu brigu Boljševičke partije o sovjetskoj književnosti i njenom procvatu. Na osnovu njih može se išto
' tako pratiti pnazvitak sovjetske Kknji-
ževnosti, njen porast, može se pratiti borba za marksističku idejnost u njoj i pobede fe markšističke idejnosti, koje su uslovile ogromno bogatstvo književnih vrsta i sjajnih umetničkih dela sovjetske književnosti, Te od-
Tuke su doprinele pobedi realizma mad raznim formalističkim i deka“ etakoj knji-
#
STRANA 3 ~
mogla da dš ocena njihovih stvara= lačkih mogućnosti, Može samo da se reče, da pripovetka Blagoja Korubina »Prvite izlegoa«, iako je to njegova je~ i dina objavljena stvar, otkriva u njemu nesumnjivu sposobnost živog i U-
bedljivog pripovedanja.
* * *
Opštu pojavu, pored slabe kompozicije i nerazumevania uloge
radnje i fabule u dosađašnioi proznoi–produktivnosti u Makedoniji pretstavlja i ograničenost tematike i to pre venstveno iz oblasti savremenog živo ta. Pred našim prozaistima danas stoi otvoren zađatak da razotkrilu nove promene u životu naših ljudi i nove. odnose među njima i da ih životno
opravdano uopšte u svojim delima, Prozaisti u Makedoniji, vrlo malo pa čak i nikako prikazuju našu savreme- –
eri . FR]
—
ra a
nost, koja je, pored ostalog, vrlo boga=
ta svojom raznovršnošću, Potrebno je
da se ovde podvuče da, osim pripovetke Jovana Boškovskog »Zemljata na Panko Biserin«, ne "51 jednom drugom, koja bi tretirala pro bleme iz života u &lobodi, iz borbe za izgradnju socijalizma, | |
U našoj prozi osnovna tema je tema iz narodnooslobodilačke borbe. Al ograničavanje i ove teme preistavlja opštu pojavu i zasniva se na ponavljanju, često banaliziranom, jednog te istog sadržaja iz borbe našeg narođe. Piše se isključivo o prvim đda= nima narodnog ustanka o partizanskim „napadima i o podvizima u borbi protiv okupatorske vojske i policije. I zbog ove ograničene sadržine, gubi se iz vida istoriski značajna činjenica da je narodnooslobodilački pokret u Jugoslaviji baš narodnooslo= bodilački pokret, tj, takav istoriski period, koji u sebi objedinjuje sve raznovrsne napore osnovnih narodnih masa, koje su, pod rukovodstvom KPJ, vođile odlučnu borbu protiv fašističkih okupatora i protiv domaćih eksploatatora i izdajničkih klika za izvojevanje narodnog đemokrat= skog poreika u zemlji, Prođubljenje sadržine stvarne borbe, njen umetnički odraz te borbe moguće je ostvariti samo putem najđubljeg proučava– nja životnog materijala i to na raznovršne načine. To je prvi zadatak pripremnih radova prozaiste, ier »opseg zapažanja, bogatstvo životnog iskusiva ne retko naoružavaju pisca &nagom, koja savlađuje njegov lični odnos prema činjenicama, njegov šsubjektivizam« (Gorki), A pošto naši prozaisti nisu rešili osnovni i prvi zadatak — proučavanje životnog materijala ostaje nerešen i drugi još teši zađatak: đa se sintetično, umetnički uopšti ma= terijal iz stvarnosti, JJ
Druga opšta &labost naših makedon” skih prozaista pretstavlja — njihovo ćutanje. U poslednje vreme oni vrlo malo pišu. Već je osam meseci kako »Nov den« nije objavio nijednu pripovetku onih prozaista koji su gore spomenuti. Neki čak ni posle više od godinu i po dana nisu dali ničeg novog. Kađa razmislimo da je u ovo vre“ me, naročito u životu Makedonije, nastao niz najznačajnijih promena, možemo da sagledamo u svoj oštrini kakvu opasnost za njihov razvitak pretstavlja io izostajanje iza životnog tempa današnjice, Mi ne &nosimo krivicu zbog tog teškog nasleđa, zbog uslova u prošlosti kada nismo imali čak ni svog književnog jezika. Ali za ono što može ii u čemu treba da se uspe u novoizmenjenim uslovima, odgovornošt za to snosimo mi.
„a O.
ževnosti, stvaranju novog književnog metoda — socijalističkog reali- : zma. Žž U svom razvitku sovjetska književnost prošla je kroz nekoliko faza. Prvi periođ obuhvata vreme od Oktobarske „pyzrevolucije đo Kraja |
dvadesetih godina. U ovaj okvir ula- ~
zi vreme građanskog rata obnove i i rekonstrukcije.Granicu ovog peri- : oda čini 1999 godina, koju je drug Staljin nazvao »gođinom velikog preokreta« Drugi period | sovjetske · književnosti počinje od »gođine ve-
likog preokreta« i obuhvata vreme
staljinskih pjatiljetki, vreme pune
pobeđe industrijalizacije i kolektivi-
zacije, pune pobeđe š&šociializma u
Sovjetskom. Savezu. Treći period O-
buhvata sovjetsku književnost za
vreme „Velikog Otadžbinskog rata
sovjetskih naroda protiv fašističkih · osvajača, Najzad, poslednji periođ, period novog procvata sovjetske knji-. ževnosti, nastaje posle završetka Otadžbinskog rata. ,
Sa prvim i drugim periodom SOV-. jetske književnosti povezano je i ime velikog revolucionarnog pisca Maksima Gorkog (umro 1936). Ali bilo bi pogrešno njegovu ogromnu književnu, kulturnu i političku delatnost ograničiti na period od Oktobarske revolucije do 1036 godine. Gorki je osnivač sovjetske Monjiževnosti i u isto vreme njen najveći pretstavnik. On je još pre revolucije, u toku borbe radničke klase protiv #amodržavlja i kapitalističkog društva, dao genijalna dela revolucionarne i realističke književnosti, koja su služila kasnije mlađim sovjetskim piscima kao uzor u njihovim stvaralačkim
đao čitavoj sovjetsk. pečat svoje velike i