Književne novine

STRANA 5

FRAGMENTI 0 JEDNOJ FOTOGRAF KOJA SE NE MOŽE IZGUBITI

Narodni heroj Krsto Bajić, mlad, taman i vitak imao je lak osmeh, brz kao metak. U želji da bude »kakav treba biti« navikao se da humorom bez žaoka, pokriva svoja uzbuđenja i 'da smehom zaustavlja izlive svoje nešne osećajnosti,

Jednom mu je samo osmeh zakasnio, Počeo je iznenađa da mi priča o Titu, s lubavlju koja je rasla, nadolazeći iz dubina mladosti, u talasima. razgorevajući se &ve više, svetla, snažna, čista. Pripovedao je o dolasku Lovćenskog bataljona u Rudo 1941 i o Ti=tovom govoru pred postrojenom Prvom proleterskom, Tek formirana brigađa prim'la je tog dana zastavu» crvenu, lepu, sa srpom i čekićem«.

Hrsto je pamtio gotovo sve Titove reči, ali ovog puta pokušavao je da dozove i njegov glas, njegove akcente. Nije mu uspevalo, Oneraspoloži še. Odjednom &inu, »Sad ćeš ga viđeti«, reče otvarajući crnu, kožnu torbicu. »Snimio sam Fa za vreme Pete«, Zamagljene oči. bliesnule su iznova i on mi, 8 neskrivenim „ponosom. pokaza već malo izbledelu, ne naročito vešto snimljenu amatersku sliku. koju sam otad imao prilike često da gledam, ali uvek iz njegove ruke.

Folografiju je pokazivao i meni i svima u bnigadi, kad god bi mu je ko zatražio, uvek, u maršu, na odmoru. Pokretom ruke, koji bi počinjao sve= čano, otvarao je svoju crnu kožnu tor“ bicu sa šapirofrafiranim glavama ištorije SK P(b), bombom, olovkom, metcima i drugim partiskim materijalom. Da neutrališe svečanost pokreta ruke kojom bi se mašio torbiće, nasmešio bi #e kao da je hteo da dađe na znanje đa patetici nema mesta u vojsci, đa mu je i samom neobično smešna jer »mi smo pntizani, a ne Verterie S tim osmehom kao malim pojasom za spasavanje pred patosom kojim su prirodno, kao brođovi po moru, plovi=li oni oslobodilački dani, om bi produžio svoju igru stidđliive i sktomne žmurke sa sobom i nama. »Ne dam je iz ruke«, govorio je gledajući sl'ku Tita, Na što bi otpočela vickasta paljba kojom bi mu mi prebacivali sebičnost, 'A on je smešeći se odvraćno: »Drži se linije. Ona traži đa satremo Nemce, a ne privatnu svojinu«. Njegovom potsmešliivom osmehu uprkos. planule bi obavezne optužbe, na raboš malograđanski:h nostataka i sitnosopstvenič-, kih navika...

Ali on ie brzo odgovarao »Pusti! Čitam fe skroz, I smejući se glasno produžavao: »Šta misliš đa je slika tvoia da li bi mi je dao u ruke? Ne. Zašto? Jer ja bih ti je ukrao. Bih, časti mi! I pre bih mlad dezertirao, samo da ti je ne vratim!«

Rođen u Beranama, poginuo je na Jelovoj gori. Da li se sačuvala ta fotografija, koju je svima pokazivao ne dajući je nikom u ruke. Možda će ne-

ko reći: igra, Ali on bi je bogu ukra0,.

da nešto nije bila njegova! Mi smo mu verovali. Za nju bi mlad dezertirao. Kaže se mlađ umreti, On je upravo na to i mislio govoreći drugo. Ali osobenost njegovog stila »antipatetičnog humora» zahtevala je zamenu velikih reči malim, svakndnevnim rečima od kojih čovek »ne omekša kao blato ili tužni Verter, sto put u dan« TI on se smešio kan iza kakvog oklopa, smejao se i kikotao, sto put u dan prezirući opasnost, supoeriofno hrabar, đuhovit i u najtežim situacilama. a iza sve te »hladnokrvnosti i poslovnosti« gorela je njegova ljubav prema »domovini kakvu ćemo podđići«, liubav prema drugovim8, Partiji i ona silna ljubav i divlienje prema Titu koji je u njegovim očima bio »lik domovine kakva će biti.«

TĐomovine kakva je dan88.

Kad gođ sam u inostranstvu mislio na Jugoslaviju pred oči bi mi igkrsao Wrrsto Bajić zagledan u svoju fotografiiu Tita iz Pete ofanzive, zagledan u »domovinu kakva će biti.«

Tito je staiao prav na slici. Preko ramena mu je ovlnš bio prebačen šinjel ispod koga se nazirao tamniji koporan & kaiišem od parabeluma, Um= no i blago gledale su svetle oči. a meki osmeh podvlačio ie herojski sklad niegovih oštrh crtn, dajući celom njegovom liku nenamefljivo spokojni izraz odvažnosti i odlučnosti čoveka koji zna šta hoće. i hoće to što zna da se mora i može, pa makar izgledalo i nemoguće..

Pođem li Jugoslavijom pretvorenom od ratišta u gradilište, kud god da manem okom, niz stranu, niz ledinu ili ulicu srešću ime Tita na tvornica| ma, na zadružnim domovima, na liticama iznad vinograđa i videću njegov Jik u svakom bejzažu punom rađne vreve i žurbe trudbenika, u pesmi što se diže nad teškoćama.

Davno je ukinuta ravnođušnost između pejzaža:i čoveka. Ali pejzaž je kod naš prestao đa bude Amijelovo sasvim privatno »stanjie duše« | DpoBtao — stanje slobode. Pejzaž kod naš, to su strmi usponi na dijagramu ostva renja Petoletke. Ne može se proći ni jednim našim krajem, ni jednim godišnjim đobom, a đa &e ne susretnu brigade omlađine ili frontovaca nađmete nađ zemljom koju preobražavaju. Pejzaž to je taj rad slobođe koji menja krajeve i ljude. Tamo se građi most. Tu. cesta, Onde fabrika. Desno hidrocentrala. Levo zadrunži dom. Ovde brana. Pejzaž, to je večno vedro nebo u pregalačkoj duši komuni= sta, Za godinu, za pet godina tu će biti grad a tamo u poliu jezero. a od onog brda ostaće samo vrh sa jelama, kao u jezeru malo ostrvo za teferič. Pejzaž, to ie poprište, trag koil čovek ostavlja na zemlji, stvarnjačko nadživljavanje čoveka — čovekovim deJom, On je predmet zanosa i snova. glina koja postaje telo mašte. lepše 22 nje, neutoliiva PRRa RODOROJR iju

im | radnim životom, a ay, Šta je bio Stala6ć? Mala iegubljena raskrsnica na prašnjavim džadama Srbije, Sa naherenom meha=

Oskar DAVIČO

nom na drumu u džombama, sša bačićima i praščićima, s tri crna šindrana krova i nekoliko vijugavih ograda od vrljike, Ali mehana...

Uđeš i zapahne te s pahja pred pra= gom miris slojanjene jagnjetine, a s praga prokisla šliivovica, A. kađ ti se oči naviknu na mrak bez hladovine, vidđećeš momka kako polivajući probušenom kantom lenjo pravi mokre osmice po prljavom podu i gledaćeš gazdu za kelnerajem i njegove ecrhe ha{jdučke oči utonule u tamno 8alo ko= je ga na očigled osvaja, Preko puta mehane, odmah nad džadom dizale su se kose brda na čijem su vrhu tamo, nađ samom Moravom. stajali kameni kosturi kule Todora od Stalaća, Ali brdo pokriveno džbunjem drena i kupina busenjem maslačka i retkom stežom zatvaralo je izgled na varošicću koja se tamo iza okuke nije ni razli« kovala od ma kog našeg stranputnog sela. To brdo i ta kafana sa sparušenim ratlucima i dve site muvo pod staklenim zvonom na tezgi, to brdo i ta mehana sa gazdinim „hajdučkim očima utonulim u teško i tvrdo salo stoie tu od vajkađda, pamteći tursko i polutorsko vreme, dahije i Miloja Đaka, kneževe i kraljeve, Švabe i Mađare, Ferdinanđove, Borisove i Jolandine Bugare, Rkralia Petra | Pašića, Aleksandra i Peru Živkovića, kraljeve i kneževe, episkope. fanarijote i Srbe, nemačkog okružnog načelnika Novakovića, Nedićeve i Dražine vojvode i Ljotićeve prosvetare.

Takvog sam drumskog mehahdžiju zatekao i u leto 1945 u Stalaću. Istog tovnog kafedžiju. »plemića šrpskog« 8 hajdučkim očima, za istim kelnerajem. s istim momkom koji stotinama godina već piše vodom Do prilavom podu Ppoložene ošsmiće koje Su matematski znak za beskrajne veličine, za večnošt.

Ali ta večnost ie prošla. Odzvonilo je njoj ioš iste 1945 godine, a onaj, koji je povukao to zvono. bio je Tito i sloboda koja je izvojevana pod njegovom komandom.

Titovo ime bilo je prvo što sam video kad sam stigao u Stalać ovog pro= leća. Moderna željeznička stanica 8 podvožnjakom i prolazima ispod nivoa, s kamenim peronom, s velikom i lepom zgradđom stanice zamenili su

'blato i prašinu i rabatne zgrade ru-

gobne prošlosti. Provetreni i čisti restoran ne miriše na džibru. U njemu hitri kelneri služe hleb u salvjetama od papira tako higijenskim, da bi i manijakalni čistunac odustao da ubode viljušku u stolnjak.

A džada sad miriše na benzin. Nije ni izlokana, iako se levo i desno od nje proteže veliko gradilište. U sumraku koli se hvata projicira se prema nebu još svetlom, tamni obris Todorove kule, ali brđo je probijeno, iz“ dubljeno kao korito. a donje kose su mestimično izravnate tako. đa se na dobijenim zaravnima već dižu pomoćne zgrađe za veliku fabriku nedaleko od stanice. Naherene mehane ie nestalo, a na njeno mesto ie izrasla velika višespratnica, u jednoštavnom, ali skladnom stilu koji karakteriše građevine naše prve Petoletke,

Tama Se zgrušnjavala, nađ radnim meštima simule su velike sijalice i reflektori, Uskoro je iza gajića buknuJa visoka vatra od suvaraka, začula se harmonika. a duboki muški glaš zapevao je setno

»Koso moja, borovino gusta,

8 koje ćeš se razdeliti strane,

ia 1 na levu — na Tlidžu ravnu ia ] na đesnu — Sarajevu građu Sarajevo čeka bartizane,

Tipno. Stano. Jano.

io6i ljuta rano.«

Kroz mrak m'nuše jedno uz đrugo mlađić i devojka. Seoski momak guTao je levom rukom točak, a desnom je obgrlio devojku, koja obori glavu kad kraj niih protutnja kamion 8 upaljenim farovima. Momak đoviknu par veselih reči šoferu.

Bila je meka, bela proletnja noć 5 mesečinom koja se dizala 8 Morave zajedno sa slatkim mirjsom resalih vrba. Ali otud, od Kruševca brujao le avion: dve crvene svetlosti pod krilima i jedna zelena pod krmom letele su oprezno između bezbroinih zvezdi, kao da su pazile da ih ne zakače 1 ne obore.

Dva seljaka prođoše govoreći o kiši, Miševi će pojesti žito ne bude Ji je ža petnaest dana govorio je sitni, 8 dubokim crnim glasom, S radilišta odjeknu sirena. Nova smena je pohrlila iz gajića na posao.

Imam prijatelia, stopostotnog beograđanina. I ded i otac rođeni su mu tu. u građu. Kod nas obično. treba mnogo manje vremena da se zaboravi da nam je neko u porodici orao. Profesija mog prijatelja nema nikakve

| veze sa selom ni s meteorologijom.

Ali sav blistav uleteo je pre neki dan meni u sobi otresajući kapljice kiše s kose.

— Pađaju brilijanti!

Likovao Je kao da je pretsednik neke velike radne zadruge u Banatu. a zemlje nema ni u — đ6aksiji. Stanuje na petom spratu jedne kuće, sa kamenim dvorištem i nikad nile razlikovao platan od lipe.

— Ne! odgovara. Pre rata nisam se rađovao kiši! e

Pokvarila bi mu utakmicu,

Sveže je, Kiša kosi, a mi pijemo vruć čai od lipa kraj otvorenog prozora i gledamo ljude i žene kako zaklania{ući rukama glave jure niz ulicu. Jedna devojka u crvnoem ogrtaču od providne materije skinula je cipele i bosonoga gazi barice kikokući se sa= ma. Ali njene ružičaste pete i meki tabani brzo nestaju. Na ulicu izbijaju deca s lađicama od novina,

— Zbog čega se ne bih rađovao ki#1? odgovara mi pitanlem. Šta še kod mene promenilo? Ništa. ifa noš, i8to sve, Duša? Đavo ga 2mao .

1 pre rata le rađio { sađa radi. Uop> šte kakva su to pitanja? Pre rata lju-

đi su mislili od pete do glave, od Zve-

zdare do Košutnjaka. A sad je čovek

veći, Njegove se misli kreću od Đevđeliić do Soče.

Crveni, bira šaljive reči. Izbegava velike, Jedine kojima bi mogao izraziti ono što oseća. I opet odgovara puaDJe0) »Možda smo svi sad rođa-

:«

Preterujem? Da· Pre nije bilo tako, ali sad familija mi — šesnaest miliona. I seljak mi dođe svojta. Konačno, nije li i on tradbenik? To je ctud, nastavlja on, što sem krvne veze, postoji isto toliko jaka veza po radu, po planu, po životu. I onda zar je čudo što me Yaduje radost našeg smljaka, kad sam i ia ... tj. ja nisam šeljak, ali sam tradbenik obuhvaćen jistim planom, Kako da kažem: Zajednica. i

Moj prijatelj nije govornik. Dok je tražio reči muca{jući. ja sam se setio seljanke u gružanskom jelehku. Dušla je đa vidi Prvi maj u Beogrnđu, a nije više bila mlađa. Lice joj bilo tvrdo. sitno i ljuto kao glavica luka. Frišao sam joj posle koncerta na Bulevaru Grvene Armije, Pitala me je odakle sam, a posle Smo počeli da ražgovarnamo, Naliviše su joj se dopali, od švega što je videla, kamioni, oni naši i veliki i mali, »Mali, ali voze, sinko, ništa ih nije briga što su tako okratki spreda,

U poverenju mi je rekla da še i prekrstila u strahu da im še Što he deši u prolazu poređ fribine. »Tamo je stajao Tito i puno sveta pa ne bi bilo red da se pred nim obrukamo.«

Pre rata nismo proizvodili kamione, A i da smo ih pravili mi he bismo za njih osećali ono što osećamo za ove. Najmanie bi ova sređovečna pružan= ka baiala da se motori ne bi obrukali pred Titom.

Jedna jie večnost prošla. Nova ie nastala, Ljuđi iz grada rađuju se kiši. Ljuđi sa sela Đonoše se kamionima koje prave radnici iz grada, To je novo u čoveku i zemlji koju izgrađujemo. To novo može se izraziti imenom koje kao sadržateli znači i pejzaž što se preobražava i preobraženop čove= ka rađom u slobodi, To je ime koje se sreće svuđ u Jugoslaviji, ime koje je Jugoslavija — to je Tito.

Tito & fotografije koja je neštala možda ša Krstom Bajičem ali nije izpubljena kao ni njegova mlađošt. Lik Tita iz Petoletke isti je kao iz Pete ofanzive, To je lik vođe naroda na putu socijalizma — jedinoj slobodi.

TAKO JE BILO

Bio sam jednom u pratnji druga Tita, kada je razgledao jednu umetničku izložbu. Lagano je koračao kroz odaje. Tu i tamo, zadđržavao se duže. Po brzom osmehu, ili lakom „oblaku koji bi osenčio ozbiljno čelo, moglo še poznati kako se u dela unosio. Pred iednom slikom zastao je znatno duže. Slika je prikazivala prelaz narodnooslobodilačke Vojske preko razorenog mošta na Neretvi. Bilo je to relativno

veće platno, u sivo-plavim tonovima..

Iza plavičaste lazure sumraka osećali su se kucnji srca događaja, Kao da je tle još drhtalo pod eksplozijom granata i đah i dim borbe još ležali nad izoranom zemliom, kroz čije su bra= zde čovek i životinja tražili put. Preko raskidđanog skeleta iskidanog mo sta. preko raskomađanih šipova, obojenih crvenim miniumom, puzali su borci na drugu obalu.

Na svoj lični način, pun misaone Wkoncentracije, posmatrao je drug Tito ovu sliku. Koliko se uspomena budđilo u njemu, iz dubima doživljaja, uspomena na besprimerna dela, srčanost, hrabrost, svesne žrtve, teške zime. patnje koje prelaze snagu običnog čoveka i pobede nad hiljađo= struko vojnički nadmoćnijiim fašističkim neprijateljem. Možda je drug Tito mislio i na pale, koji počivaju tu, u tom kraju prikazanom na slici, i kojima nije bilo dato da se kućama povrate i stupe na obalu pobede i novog života Možda je mislio i na to, koliko bi se ti pali začudili. kađa bi čuli, dn iz prada maročifn bliskop nji hovom srcu, grada Oktobra, antene emisionih stanica prosipaju u svet, reči koie pomračuju slavu njihovih deJa i dovođe u pitanje smisao njihovih žrtava. Možda je mislio drug Tito i o tome, da, ne samo rađi živih, većiu ime palih. mora biti otporan i nesavit'jiv kao čelik i braniti istinu.

A kad se uđaljivao od slike, izgledalo je kao da je još utonuo u prošlost i pogled kao da mu je još zamračen doživljajima. i ostao negđe u daljini, u onom kraju koji je slikar na ovoj slici uhvatio i uobličio,

Pogled mu se opet razvedrio, bore izgladđile, i na odlasku, rekao je SVOjim sažetim i jezgrovitim stilom, sa osmehom na usnama: ”Tako je bilo,„

O. Bihalji-Merin

KNJIŽEVNE NOVINE

IE

KOD ZAROBLJENIKA

. Milan BOGDANOVIĆ

U jesen 1941 kroz zarobljeničke logore u Nemačkoj. kao neodoljivi borbeni poklič odjesnulo je magnetično ime Tilo, Za napredni zarobljenički front, koji se, već stvarao, ano je bilo veliki, moćni svetlosni signal u tami

"i neizvesnosti kroz koje se još plovi“

lo. Dvadeset i drugi juni počeo je učvršćivati kod zarobijenika uverenje u jstorisku nužnost i pravednost velike demokratske barbe protiv fašizma, iu svakom onom našem čoveku u Žži ci koji u mračnim režimima stare Jugoslav:je nije bilo sasvim istrunuo usađivati i ustaljivati veru u pobedu, A u jesenjim danima iste godine Ti« tovo ime je svakome takvom Udbličilo borbenu volju. Od jednog do drugog daluma protekli su dugi mučni micseci, Ali su ta dva velika trenutka tesno, unutrašnje spojena, Ako je 22 juna imenom &taljina obodrena bor= bena volja zarobljenika, ona je, nekoliko meseci kasnije, sa imenom Tita dob.la svoj određeni vid i postala šastavni deo opšte borbene volje naših narođa. U ime Tita, napredni zaro bljenički front se pretvorio u orpani«zovani sektor Narodno=oslobodilačkog Pakreta, izdvojen i dalek od borbe u zemlji, i bez uticaja na nju, ali prožet svima njenim karakterima,

U ime Tita! A ko je Tito? Tajanstveno ime koje izaziva pitanja 1 traži odgovore, Razume se da su neprijateljska propaganda i reakćionarni logorski elementi oko toga imena pra» vili veliku misteriju, obilno je eksploatišući i pokušavajući da njame kod zarobljenika probude nezdravu radoznalošt, Ali nje kođ naprednih dru« gova nije bilo, Za svesne drugove ime "Tita je od prvoga trenutka značilo pu= nu izvesnost, Oni &u bili načisto, ako ne odmah i koga ono obelažava, ali svakako šta ono znači, Upućeni drugo= vi su od prvoga časa znali đa Tito nije drugo do revolucionarno ime jednoga od vrhovnih rukavodilaca Komunističke Partije Jugoslavije. Kroz Titovo ime zarobljenici ulaze u punu stvarnost Narodno-oslobodilačke Borbe: nju organizuje i vođi Komunistička Partija Jugoslavije, okupljaju“ ći oko šebe sve istinski demokratske snage svih naroda Jugoslavije, Borba se vođi za Ju Joslaviju, za njeno jedinstvo, za bratstvo naroda u njoj, za njenu potpunu unutrašnju slobodu, za hovji društveno-ekonomski postroj, za hovi, bolji, socijalistički život, Titovo ime je za napredni i borbeni za= robljenički front odmah postalo program, koji &u zarobljenici usvojili i pre na što su punoizvesno saznali ko ja određena ličnost iza toga imena stoji, i

Ali i ličnost Titova nije ni za logore dugo ostala skrivena. Kad je ogavna okupatorska štampa objavila Titov crtani lik, sa poternicom za Titom i uz ogromnu ucenu za njegovu glavu, tajna- ličnosti vođe ·'Narodnoga ·Ustankika bila je rešena, Zarobljeničke oči su se upinjale u Titov lik i upinjale se da mu zapamte plemenite, a energične, herojske, a. pitome crte. I bilo ih je koji su ga odmah i prepoznali. IzveSsni rukovodni drugovi, napredni politički borci iz ranijih vremena, i otada još povezani sa Partijom, odmah su, i bez oklevanja, za najuži krug rukovodnih saradnika prošaputali: Josip Broz. Nisu se tu drugovi nimalo dvoumili. Izdajnička crtačka ruka, koja je očigledno težila da Titovom liku utisne negativne karaktere, nije to mogla da postigne, jer se Titov lik ne da izobličiti,

Titov lik je jedan od onih retkih moćnih likova koji se doista ne daju iskriviti, Meni se čini da je to lik koji isključuje svaku mogućnost izvitoperavanja, Kasnije, i naročito posle oslobođenja, posmatrajući mnoge stotine Maršalovih fotografija, koje mu sve bez izuzetka beleže uvek nov iz“ raz, i svaka nešto drugo i više o nje= mu kazuje, šta svedoči o bogatom unutrašnjem životu i radu, uvek u besprekidnom pokretu i uvek u daljem dejstvovanju, ja sam u punoj meri shvatio čudnu okolnost, da su drugo= vi bez kolebanja pod crtama jednog zlonamernog. stilizovanog lika admah prepoznali Josipa Broza. I to posle mnogo godina, pod . relor fizionomi= jom pedesetogodišnjeg muža, a iz da=> lekih sećanja na mlađoga čoveka koga su, verovatno, samo površno, trenutno, ili i tada već tek u slici sagleđuali i upoznali! Jer u svoj svojoj izvanredno izražajnoj raznovrsnosti, taj lik uvek nosi jeđan isti karakter. Ma u kom oLliku da je prikazan, u crte=žu, uljem, ili fotografijom, i pod sva= kim svojim izrazom, on uvek odaje punu sličnost,

I u sećanju na ono vreme, ja danas razumem i jednu na prvi pogled doista čudnu suproinost, Naslikati Titov lik u visoko umetnički ostvarenom rezultatu pokazuje se danas da je po= šaa izvanredno težak i složen, Ta slika koja bi umetnički nađahnuto ima= la kroz lik dđa pokaže sveg čoveka, morala bi doista biti maksimalno sin= tetično izražajna. Ona mora da akumulira, uhvati i trenutno zaustavi svu

Crtež 3. Džumhura

'raskošnu uhutrašnju raznovrsnost čo-

veka, ali da istovremeho tam raznovrsnošću i sama dalje treperi, da u

njoj ništa ne ukoči, da se ne bi uti-

sak o živoj izmenljivosti izraza ugasio, ali da istovremena amalganiše | nerazorljivu celovitost toga lika, Međutim, u OnO logorska vreme pokazalo se, isto tako, da je naslikati Tita i jedan

izvanredno, čudesno lak posao, jer su.

ga bezbrojne nevešte, početničke, a» materske ruke u mnogo stotina puta uvek nepogrešno sličnim dale, Svaki takav crtež, i onaj najprimitivniji, uvek je pokazivao Tita, i nikoga drugoga. Jer Titov lit je i izvanredno jednostavan u nekolikim svojim moćnim konstantama, uočljivim od prvoga pogleda već i na svakom njegovom portretu i podložnim da budu uhvaćene i najneveštijam rukom, ako je vodi ljubav i oduševljenje za čoveka koga taj lik tako bogato tumači, I zato je svaki takav primitivn6, a strasno obeleženi "Titov lik, makar gamo i u ne= koliko poteza uhvaćen, bivao zarobljenićima intenzivno živ, kao da sam Tita sa njega njima govor:

I svak u Jogoru je hteo da ima 'Titov lik uza se, ne kao amajliju, već kao živu prisutnost koja vodi i obezbeđuje, Taj lik je zarobljenike neka= ko materijalno Vvezivao za Tita, U mnogome džepu, u mhogoj lismici, uz najdraža pisma i najmilije fotografije, nalazio se i Titov lik, Nemci, koji su zarobljenike do iznemoglosti pretraživali, zahtevajući uvek objašnjenje i za svaku sliku, postali su, razume 86, odmah radoznali i za Titov lik, I dru= govi su se dovijali, ša izvanrednom zarobljeničkom dovitljivošću, da pri8ustvo slike opravđaju i tako je sačuvaju. Jedan logorski šahista, kod koga je Nemac našao Tita isečenoga iz ne mačkih novina, rekao je da je to ne znam koji svetski šahovski prvak. Ali drugovi nisu hteli ni u najdobro= namernijoj duhovitošti da se igraju imenom Tita, I zato je jedan govorio đa mu je na slici neko od najrođenijih, a drugi, najbolji drug, Jer Tito je doista tamo bio, u osećanjima ljudi, u njihovoj intimnosti, i rođak i drug, 8voj, uvek sa nama i uvek u nama.

Ali Tita je odmah postao i nešto daleko više. Iz džepova i lisnica. zarobljenika, njegov lik se, ilegalno i bojažljivo čuvan, vrlo brzo pojavio u krupnim, pažljivo rađenim portretima, na zidovima zarobljeničkih soba, baraka, u radnim prostorijama. I od tada se sa Nemcima više nije moglo nad mudrivati, Za Titovo ime i lik sa njima je trebalo voditi borbu, Nemci su ponekad uspevali da pronađu Titov lik, skidali ga ša zidova i ođuzimali, a mi smo ga opet isticali; ohi su grubo kažnjavali i opako pretili, a mi se nismo predavali, Oni su, nasuprot Titu, počeli da nam nuđe Petra, koji e za napredni zarobljenički front već io potpuno likvidiran. Unesili su njegove slike, a mi smo Tita postavljali. I tako smo za Nemce, od boljševika, postali nešto još opasnije: 'itovci! Visoko pred nama, pred našim očima, lebdeo je lik našeg učitelja, našeg vođe, našeg komandanta, Tito je za nas, kroz svoj lik živ i prisutan, postao komandant, i mi smo mu se bezuslovno podvrgavali,

I tftako je napredni zarobljenički front, taj udaljeni i izdvojeni sektor Narodne Borbe i Revolucije, u ime Tita, pod njegovom komandom, na hiljade kilometara daleko od njega, a uz njegovo prisustvo preko hiljade njegovih likova u očima i osećanjima zarobljenika, izvršio sve one osnovne zađatke koji su bili glavni i u Borbi i u Revoluciji. Nad Nemcima, zarobljenički napredni front ostao je po= beđonošan; a njegove revolucionarne snage do nogu su u logorima potukle reakcjiju i izdaju, koje nam je štara Jugoslavija ostavila. u nasleđe, Sa imenom 'ita na usnama i njegovim likom pred svojim kolonama, borci iz logora vratili su se.u domovinu, đa u njoj, pred živim likom Tita, posvedoče svoju sšocijalističku ospošobljenost

i volju da grade socijalizam u &vojoj zemlji i đa ga, Sa milionskim Sšnagama naših narođa, vemim Partiji 1 Titu, brane od svake napasti i od svakog napasnika. Ohi to svedočan» stvo i danas, na rođendan Velikoga Druga borbeno opet daju, 6vesni da se upravo danas, sa Titom na čelu, stavljaju u odbranu n samo socijalizma u svojoj zemlji, nego socijalizma u svetu i za istoriju,

i f- BROJ 21

HAJKA NA | ČOVEKA

Povođom hapšenja nemačkog antifa, šiste Gerharda „Ajzlera u Engleskoj

Pedantni policiski organi njegovog britanskog veličanstva, po nalogu iz Vašingtona, uhapsili su Gerharđa Ajzlera, Ovoga puta čitav diplomatski arhiv britanskog muzeja i trađicionas= Ina britanska etiketa bačeni su pod noge američkoj tajnoj policiji. Ger= hard Ajzler, politički izbeglica, uha pšen je na poljskoj lađi, na teritoriji Poljske Republike. Time su britangke vlasti oskmavile poljski suverenitet i

dokazale koliko malo polažu na me-

đjunarodno pravo, na pravo azila po-

Jitičkim izbeglicama.

Gerharda Ajzlera znaju iz CentraInog Komiteta Komunističke Partije

Nemačke. od pre rata. Poznaju ga oni

koji su zajedno sa njim bili u koncen= teacionom logoru Verne, 1940 godine. Gerhard Ajzler je pošten čovek antifašista, To je međutim u Americi danas zabranjeno, Na mig vlasnika Sjeđinjenih Američkih Država, glasnogovornici Volstrita, štampa i radio otpočeli su hajku na čoveka. ”Ajzler je komunista, ”Ajzler je Nemac,, prothivnmlo se kroz sve članke. Časopis "Tajm, je pišao o Ajzleru kao 6 ”age= ntu Kominteme,„. No, znajući da to nije dovoljno đa se ubedi Amerikance u to da je Ajzler u isto vreme i loš čovek, "Tajm, je opisao Ajzlerov život time što je nekoliko puta diskretno adludirao na Ajzlera—Jevrejina. Time je ”'Tajm, hteo da pridobije Kjukluksklanovce i puritance i ostale američke antisemite za sebe, Druge novine su otpočele paljbu u drugom pravcu, Optužili su Ajzlera da je Nemac. Međutim, u Nemačkoj je ameri= čka politika sasvim drukčija. Biti Ne= mac. a usto i bivši nacišta ili esesovac veliki je plus u američkoj zoni Nemačke, Nemačkim industrijalcima je dozvoljeno održavanje velike izložbe industriskih proizvoda usred Njujorka. No, Ajzler, to je sasvim mnešto drugo. Ajzler je pošten Nemac,

Drugi Časopisi su se vraćali na jevrejsko poreklo Ajzlera, i donošili njegove slike u profilu gde dolazi do izražaja malo kukasti nos, američka verzija gebelsovskog Juda ŽZisa, Sve u svemu, američkom javnom mnje-= nju je dato na znanje šta o Ajzleru misli vladajuća klasa, Pronicljiviji članovi javnog mnjenja pomirisali su tu i neki inscenirani proces i proterivanje. Brat Gerharda, Hans Ajzler, kompozitor, napustio je zemlju četiri slobode,, i otišao iza gvozdene zavese,, da ponovo počne da živi životom dostojnim čoveka

Najzad se za Ajzlera „zainteresovao i stoprocentni Amerikanac Parnel Tomas. Tomas je dugo bio pretsednik Komiteta za ne-američke delatnosti i kao takav se proslavio svojim prijateljstvom sa fašistima i izrazitim, čak i sirovim neprijateljstvom prema an= ftifašistima. Uzgred, na tom mestu je Tomas izvršio niz prevara za koje je najzad i sam došao pred sud, ali, kako je on to sam često govorio, i pred sudom on je bio „Stoprocenini Amerikanac,, t} bez crnačke ili jevrejske krvi u venama i sa pogledima na svet koji su u škladu sa politikom američkih vlastodržaca.

Stampa i rađio su povećali brojeve stubaca i minute namenjene Ajzleru koji je u međuvremenu bio skoro potpuno u kućnom pritvoru u očekivanju insceniranog procesa, ”Tajm,., ovaj podao i stilski vešt časopis mister Lusa, počeo je đa zadire u Ajzlerov pri-

vatni život. Počeo je da piše o Ajzle- ,

rovoj ženi, o njegovoj sestri, o rođa– cima. I opet, sve 6e svođilo na isto: Američkom narodu se moralo doknzati da je Ajzler antiamerički elemenat.

Ajzler je izrazio želju da napusti SAD. Međutim, američkim legalističkim sadđistima to nije išlo u račum, Oni su Ajzlera, po zakonu, hteli da sekciraju i linčuju. Izlazna viza mu je uskraćena.

Najzad je Ajzler, pod zaštitom poljsSke zastave, na parobrodu ”Batori„ napustio „Ameriku

No, Batori je morao da pristane u TBingleskoj. I tu, kršeći međunarodne ugovore, Englezi su uhapsili Ajzlera, Sada se, po naređenju FBI-a, ameri čke tajne policije, spremaju da ga vrate u Ameriku.

To dokazuje i suviše mnogo stvari, Dokazuje, kako bi se sami Englezi iz« razili, manjak nezavisnosti„, ili ”ta= koreći podređenu ulogu, Velike Britanije. Dokazuje različiti stav Vlade njegovog britanskog veličanstva pre= ma izbeglicama banditima u njihovoj zoni Nemačke i Austrije i prema pravim političkim izbeglicama, borcima za demokratiju. Dokazuje nepoštovanje zastave jedne zemlje koja je u ra= tu bila saveznik Engleske. MK. D.

JUDIN SIN

JEDAN INTERVJU, MALO PO MOLIJERU

— Gospođine Juđine, zašto toliko pšujete jugoslovenske komuniste?

— Ne govorite mi a njima, to su trocikisti, POS",

— Ali oni su odmah po okupaciji zemlje digli narod na uštahak za o8lobođenje svoje zemlje od fašišta i za odbranu Sovjetskog Saveza,

— Trockisti!

— Ali oni #u borbu za nacionalno oslobođenje povezali # borbom za O* slobođenje radničke klase,

— Trockistil .

— Ali oni su od partizanskih odre= đa Btvorili veliku armiju,

— Trockisti!

— Ali, gospodine, oni #su razorili ktari državni aparat i stvorili novu narodnu. vlast,

— 'Trockisti! :

— Oni 6u nosili crvene petokrake na kapama i osnivali proleterške brigađe, ; .

— Trockisti!· O

— Oni šu još usred rata zasnovali novu, harodno-demokratsku državu.

— Troclcšti, kad vam kažemi

— AM ta je država samo posebni oblik diktature proletarijata, to Je 8Ocijalistička država,

— Trockisti, pV — Ali onl su oduzeli ekonomsku bažu buržoaiji i građe socijalizam,

— 'Trockisti!

— Ali zašto gospodine Juđine?

— Zato šta ga grade bez moje pomoći i bez mog odobrenja, kao što su bez mog odobrenja nosili petokrake i pravili proleterske brigade i bez odo= brenja osnovali novu državu u Jajcu.

— Pa ako mislite da ne mogu izgrađiti socijalizam bez vaše pomoći,

zašto ih ne pomažete, gospodine Ju-

dine?

— Neću da pomažem trocliste, -

· — Pa onda oni moraju sami da grade Bocijalizam u svojoj zemlji,

— Baš zato i jesu trockistil

— Ali Lenjin je kazao da jedna ze=

mlja može i sama izgrađivati socija-: lizam sopstvenim snagama, bez

tuđe pomoći,

— Jeste, ali je to važilo samo za naš i više ne važi, a ko misli da Lenjinova teorija i danas važi taj je trockista! — Hvala na intervjuu, gospodine Judine, Dozvolite mi samo još jedno pitanje. Niste }i vi možda Trockoav sin?

— Kako ste došli na to?

—.Pa eto kako: Trockom je pravo ime bilo Tuđa, a vi ste Juđin zar to i na Vašem i na našem jeziku ne znači Juđin sin? .

A, G