Književne novine

BTRANA 3

U našoj socijalističkoj đomovini omogućeno je svakom čoveku da 8voOjim poštenim i predanim radom doprineše socijalističkoj izgradnji, a ti me i svom lepšem i udobnijem životu. Narodna vlast nije pravila niti piti ma kakvu razliku među ta

1a, već ih je cenila i ceni po njihovom radu i zalaganju u ovoj slavnoj borbi za stvaranje srećnijeg života

· trudbenika naše zemlje. Ali naša na-

rodna vlast budno bazi na svakog onog koji ometa izgradnju šocijalističke Jugoslavije, koji, po nalogu neprijatelja socijalizma "uopš'.e, pokušava da sabotažama i diverzijama uspori ili onemogući naš razvitak, Kada #u neđavno narodne vlasti otkrile izveštah broj bivših belogardejaća, ostataka starog carističkog poretka u Rusiji, kao neprijatelje socijalizma 1! strane špijune, koji su svoju delatnost uperili protiv socijalističke iz+ gradnje u našoj zemlji, rukovodstvo prve zemlje socijalizma „požurilo se da ih uzme u zaštitu, kao građane SSSR-a! I ne samo kao građane SSSR-a, već i kao »pristalice prijateliskih odnosa ·između naroda PNRJ i SSSR« (!)

„Nema ni jednog čoveka u našoj zemlji kome nije poznata uloga ovih ljudi u' neprijateljskoj delatnosti kako protiv Sovjetskog Saveza, tako i protiv svakog naprednijeg pokreta u svetu, koji se istakao u borbi za slo bodu i nezavisnost svoje zemlje, u borbi protiv porobljivačkih namera Tašističkih i imperijalističkih osvajača, a nije niti može biti nepoznata njihova uloga ni sastavljačima note, koja pokušava da ih prikaže »pristalicama prijateljskih odnmosa« između naše socijalističke domovine i Sovjet skog Saveza. Koliko bi god mogli biti »pristalice prijateljskih odnoša između rarođa PNRJ i SSSR« Kolčak, Vrangel, Denjikin i njima slični, toliko su to i ohi koje sovjetska nota u zima u zaštitu, jet se u svom radu protiv SSSH-a i demokratskih naroda sveta nisu razlikovali ni za dlaku od svojih bivših komandanata.

Jedan od štićenika sovjetske mote jeste i Ilja Goleniščev Kutuzov. A ko je on i kakav je bio njegov stav prema Sovjetskom Savezu nije nepoznafo onim sovjetskim ljudima koji su bili u Jugoslaviji, pa ni onima oko Juđina. Kađa su belogardejci, posle šloma kontrarevolucije u Rusiji, došli u Jugoslaviju, smestili se i zauzeli u njoj položaje, okupili su se i »književnici« i »novinari« i osnovali »Sajuz ruskih pisateljej i žumaljistov v MKaroljevstje SHS». Uskoro je ovaj savez izdao spomenicu u kojoj se nalazio i program foga saveza. U programu je najavljena borba svim sred= s'vima protiv Sovjetske vlasti i komuhnizma, Šta znači ovo »svim SšredstVimRe nije potrebno objašnjavati, alto znaju dobro i u Sovjetskom Savezu, jer šu doživeli ubacivanje u svoju zemlju ne jedne tterorističke bande, koje su im slali belogardejci kako iz drugih kapitalističkih zemalja tako i iz stare Jugo&lavije. Spomenica je sadržavala popis članova saveza, među kojima se nalazilo i i* me Ifje Goleniščeva Kutuzova.

Sađašnji zaštitnici građanina SSSR Kutuzova mogli bi primetiti da je to bilo davno i da se od tog vremena Kuftuzov promenio, kađa je video na> predak Sovjetskog Saveza i izgradnju socijalizma u njemu. Dozvoljavamo da bi to 1 moglo biti, da se stav Kutluzova prema Sovjetskom Sa vezu i sovjetskoj vlasti izmenio u po zitivnom smislu. No to se nije desilo. Mnogo docnije (1984 godine), kada je izvršen u Marselju atentat ha Aleksandra Karađorđevića, Ilja Goleniščev Kutuzov napisao je pesmu o »kralju mučeniku«. A u Sovjetskom Savezžii.je đobto poznat stav Aleksandra Karađorđevića prema SSSR-u i prema ma kakvom naprednijem pokretu u Jugoslaviji, a da i ne EOVOrimo o njegovom divljačkom feroru protiv komunista u našoj zemlji. A još docnije (193B godine), kada je

_ Sovjetski Savez već odavno bio pro-

slavio pobedu izgradnje socijalizma u svojoj zemlji i TOS gocijalistič ke izgrađnje obeležio u Staljinskom ustavu, kada je hitlerovska Nemač“ ka stvarala paktove protiv, komunizma i od zapadnih imperijalista tražila i dobila Minhenskim sporazumom Čehoslovačku kao bazu za napad na SSSR, Kutuzov se i tada nalazio u taboru neprijatelja sovjetske vlasti i Sovjetskog Saveza.

U to vreme (mart 1938 godine) po= čeo je izlaziti u Beograđu fašistički čBsopišs »Nova smena«, koji je hvalio fašizam i fašističke organizacije, a naročito organizaciju »Hitlerjugend«, broju toga časopisa nalazi Ilje Goleniščeva Kutuzova uz njegov članak »Posleratna ruska knji ·Ševnosšt«. Je li šlučajno da še Kutu-

| zov pojavio baš u prvom broju Ovog časopisa. sa svojim član-

fašističkoj; kom? Neća li biti i on među pokre= tačima ovog časopisa? Ali navešćamo hekoliko citata iz toga članka, koji govore o njegovom stavu prema sovjetskoj vlasti i prema nekim ov jetshkim piscima. Ustvari ceo je članik protiv sovjetske vlašti, 8amo neke pisce prikazuje kao velike, neke pokušava da uvrsti u red kontrarevolucionara, a treće u red primitivnih agpitatora za sovjetsku vlašt,. Govoreći o osnivanju udruženja milađih pisaca »Serafimova brača« i citirajući njihov proglas, prikazujući ga da je uperen protiv sovjetske Vla= sti, Kutuzov zaključuje: am ukr= 1 PROM naređt ohne »blažene« MHDDope ove {f-| mo) oš u Odo: gubedva geq yiahogtii Vlast još eh zeta za ishod građanskog rata, nije e a sve da kontroliše i reguliše, U {ob o basne, bajke ili alegorije, često pod \# ; še velom ironije, pisci su mogli da aze

»Slobodno stvaranje štaju se, dakle, Ba bom» i utilitarizmom, dine za književnike,

svoje najliberainije ideje«

šOV- ·

- JE ga BC y i AO 3 “BI,

-- Metamorioza jednog bel

. Mirko ĆUKOVIĆ

begli, prikaže kao neprijatelje sovjet-

ske vlasti, kao ljude koji se basthom,

bajkom i alegorijama — »ezopovim jezikom«, bore protiv »socijalnih naredbi« u književnosti koje, prema Kutuzovu, dolaze od sovjetske vlasti.

O Majakovskom Kutuzov, između ostalog, piše:

»Vođ futurista,Vladimir Majakovski, besnik igšvanredHo ritmički obdaren i vrlo vešt versifikator, i ako primitivan, zajedno sa futurističkim „Kkritičarom Brikom, okušao je da uveri komesara prosvete, Lunačarskog, da su baš futuristi pozvani da stvore »proletersku poeziju«. Pošto ela Hrupa nije imala nikakvog »sadržaja« ili »ideaia«, nikakve duhovne, moralne ili socijalne težnje, bilo joj je vrlo lako da se prilagodi sVačijoj ideologiji«, .

Interešanino je da se Majakovski nije prilagodio fašističkoj ideologiji

kao što je to učinio Kutuzov, iako je,

prema Kuluzovu, Majakovski imao za to,uslova, pošto nije imao »nikakVOS »sadržaja«e ili »ideala«, nikakve duhovne, moralne ili socijalne težnje«. Znači da sovjetska vlast nema ni »sadržaja« ni »ideala«e »n'ikakve duhovne, moralne ili socijalne težnje«, dok fašizam ima i, razume se, čovek kova Majakovskog prilagodio se sovjetskoj ideologiji a čovek kova Kutuzova fašističkoj. Istina, prema sovjetskoj noti koja uzima Kutuzova u zaštitu, on se đanas »prilagodio« sovjetskoj ideologiji.

Međutim, Kutuzov dalje piše:

»Od futurista, veliku ulogu u novoj ruskoj književnosti odđigrao je jedino Majakovski (1094-19%), autor poema »Mistierija-Buf«, »150,000.000s, »Oblak u hlačamd«a, u kojima je vulgarnost izcaza i širomaŠtvo ideja Rhwombinovana izvanredno veštom versifikacijom i primitivnom snagom. Ostm ovih poema, Majakovski je pilsao novinarske članke u stihovima, za

'BOvjetsku agitaciju. U ovom stilu-oštrou-

man, vulgaran i rečit, nadmašio Je Demjana Bednog „zvaničnog pesnika sovjetskih poema — feljtona, Istim pravćem Uuputio se i učenik Majalkovshkog, Bezimsn=

ski, autor agitaclonih „pesama sumnjive

književne vrednosšti« itd.

“ ;

Dakle, dok, su naši komunisti, naši radnici: i naša napredna omladina na skupovima, izletima, priredbama čitali od Majakovskog »Lenjinov pogreba, »Razgovor s drugom Lenjinom«, »Pesmu o sovjetskom pasošu« i druge njegove pesme, razvijajući ljubav prema, Sovjetskom Savezu u radnim masama naše zemlje, dotle ga je belogardejac Kutuzov, neprija= telj zemlje socijalizma a i svega što je bilo napredno u Jugoslaviji, sada »pristalica prijateljskih odnosa između naroda FNRJ i SSSR«, prikazivao kao' primitivnog futuristu, vulgarnog i siromašnog idejama, koji je »pisno novinarske · članke u stihovima, za sovjetsku agitaciju«. Ne smatraju li možda danas sovjetski zaštitnici belogardejca i imperijalističkog špijuna Kutuzova — građanina SSSR sa sovjetskim pasošom — da je hjegov sud o Majakovskom od 1938 godine u fašističkom časopisu »Novoj smeni« pra vilan?

A evo šta Kutuzov u istom članku misli o nekim drugim piscima:

»Na početku prevrata dok su još knjiševnici uživali relativnu slobodu, pojavilo se nekoliko Knjiga pesnika state gdneracije od značajne vrednosti. Aa Ah“ matova izdala je godine 199i svoju poslednju Kknjiću lirike »Anno Dominl«, koja sadrži nekoliko njenih najboljih . stvati, Osip Mandelštam. publikovao je 1999 knji gu pesama »T'ristia« punu klasičnih reminiscencija, tuge za velikom kulturom koja nestaje i uzvišenim pogledom na isštorijski prolazne događaje. Naravno, zvanična kritika primila je knjige Ahmatove i Mandelštama Vrlo hladno.

Zatim Kutuzov sa ljubavlju piše 6 Vološinu, koji je »oplakivao nesreću Rusije i propoveđao carstvo duha«, a koji je »u sovjetskoj literarnoj enciklopediji proglašen za okorelog kon= tra-revolucionara«,

Da li je ovaj sud Kutuzova pravi-

lan? Da li je tada Kultuzov ovakvim. Svojim Budom izražavao ljubav pre->

ma Sovjetskom Savezu i izgradnji socijalizma u njemu? Nije ni tada, ni ranije, niti docnije a ni šada. On je gajio ljubav prema svemu što je reakclonarno, nazadno i kontrarevolićionarno a mržnju prema svemu što je napredno i revolucionarno, Belogar= dejac, zakleti neprijatelj Velike oktobarške revolucije, neće drukčije ni postupiti.

Nije potrebno da dalje citiramo Kutuzova kako je pronašao u Leonidu Leonovu, koji je opisivao negativne tipove kao ostatak i nasleđe starog propalog catističkog druš'va bisca protiv sovjetske vlasti. Dovoljno je ono što je napred izneto pa da se viđi njegov lik.

Nikoga u našoj šocijalističkoj domo vini ne iznenađuje stav Kutuzova hniti njegova borba protiv sovjetske vla sti u SSSR-u i komunizma uopšte. Ali naše ljude danas ne iznenađuje ni stav njegovih zaštitnika, jež ko se mogao. usuditi da se baci ma i jednom klevetom na takvo patrtijsko i · državno rukovodstvo kao što je naše i na takve narode kao što su narodi Jugoslavije, fa} može mirno da se zauzima za propale ostatke starog carističkog poretka i kontrarevolucio= nere. Naši ljudi mznaju samo jedno, da nije bilo u prošlosti Jugoslavije niti ima sada boljih pristalica prijateliskih odnosa naroda FNRJ sa narodima SSSR od rukovodstva Komunističke partije Jugoslavije na čelu 8 drugom Titom. A što rukovodioci iz Sovjetskog Baveza ne žele iskreno komuhnističko prijateljstvo, već »prijateljstvo« kakvo gaje belogardejci, to je druga stvar. Mi smo osetili to prijateljstvo belogardejaca i pre rata. kada smo se borili da radne mase na še zemlje saznaju istinu o Sovjetskom Savezu, dok su Kutuzov i njemu slični izmišljali laži i klevete o njemu. Mi smo odgelili to prijateljstvo ı za vreme rata, kađa su belogarđejci o blačili hitlerovske uniforme i isticali našim ljudima »ja tože okupatom. Mi

smo osetili to prijateljstvo i odmah .

posle rata, kađa šu neprijatelji nove JugotAavije nalazili u belogardelci« ma pogodne špijune, a osećamo ga i danas kada informbiroovci pokušava= ju da preko njih otganizuju šabotažu naše s8ocijalištičke izgradnje. Narodi Titove Jugoslavije nikada se nisu O» slanjali niti će se ikada osloniti na to da prijateljstvo naroda naše zemlje sa ma kojim drugim narodom ostvaruju i produbljuju reakcionarni i kontrarevolucionarni ostaci starog propalog društva pa ni belogardejci iz tabora Vrangela i Denjikina,

— —

Proslava peđesetogodišnjice rođendana P. A. Pavlenka

Nedavno je u Centralnom domu književnika održano veče posvećeno pedesetogodišnjici rođenja Petra An-

drejevića Pavlenka, +

„P. A. Pavlenko je još kao dvađeše+> togadđišnji mladić u redovima Crvene armije učestvovao u građanskom ratu, Na frontu. je stupio u Partiju. U knjigama »Pustinja« i »Putovanje u Turk=

- menistah« on je odrazio stvaralački rad sovjetskog naroda, Njegov roman »Na Istoku« i scenario filma »Alek= sandar Nevski« nađahnutfi gu plemeni=tom idejom odbrane otadžbine, U danima Otadžbinskog rata hjegovi član= ci su aktivno pomagali sovjetske ljude u borbi. \

Puni rascvaf svog talenta Pavlenko beleži posle rata, nizom dela, među kojima se izdvajuju „roman »Sreća« koji je i na naš jezik preveden,

; i gardejca is ea. 7 sovJetskog patriotu . |

na — kaOo ova haša, Već je za nama toliko i.ških i mučnih časova i tOlika rana =* iza nag ae podiglo Boicmo brdo kominiorn.ovškin anliuga i smutnji, i svi su ıagledi; da Će ono JOŠ rašti i porasti, u mugk.čno se BOr]Je ra zastrijeti — e da bi se kako (pusta zuljo!) zatipala naša neguoujjiva 1Isijna, Ga bi a.sovaia njihova 4az i kleve= ta, njJunovo Ousutupanj? — i u teariji i

.u plasi — OQu p.inc pijelnog, i nauč-

noš, i revoluciouarnog. No davni su danas ohi trenuci u khojimia s6“COVJOK, ciuajucCi HOVIHŽĆ i Siusadjuvi radio, .Čudom ćudio i U nevVJer,c) plkao — aa lı ga uho nije isaailo, da lı Ba Oči ne valaju, wxada se naq svim onim Što su miu zagranični »usrecileljać ı kuc kuše qavau u i0xunı poziva i »Judinolacne« mnuolmacije naivtio žapikekivao: Juli moguce da su udlutujuci ljudi pive zelje socijalzmia i natodnodemuktat= skih :zemalja spaiu Ma takve grane- da crno pioglašavaju bijelirt — naočlgled ćilaVog &Vvijela! Kalkulacija 8 piejpĐacGi ,»brzim otrektomni« siomuja se |o5 oomah Q tvrde stijene naše 50cijalisticke stvarnosti, a mi smo poštali zrejiji, iskusniji, naviknuti već na svakojaka iznenađenja, na nevjerOvat– ne hepicende — britki da odbijemo svaku nepravdu i podvalu, 1 zato s tihim i aostojanstvenim „prezirom, i 8 puno strpijenja, i s mnogo hjadnokrvnosti i takta, gledamo na taj imformbiroovski košmar, na tu suludu trku i nadamekanje ko će da isprede Što vecu j šlo ogavniju gatku o nama, hiadnokrvni i lada kad nam »spasitelji duša hašijeh« »Sdpasiteljsku«e i besškria,jiio licemjerno guslaju o tome kako odbijamo njihovu pruženu »ruku pomućnicu« koja, vele, prosto Jedva čeka da nam pomogne da stanemo na svoje noge, da mjesto imperijali. zma izsiadimo socijalizam poda svojim krovom, Čak i tada kad nam za sve ovo što tako zahuktalo radimo i gradihia kažu oholo|i cinički — da &Vve to He vrijedi ni pišljive lule duvana, pošto — voljom informbiroovsakih mu drnaca — radimo fo po nalogu onih sa Tenize i onih sa Volstrita, gurajući, tako, krupnim korakom u — maršalizaćiju!., ·

Za borniranu kominformovsku pamet sve je moguće, čak i ono najnemogućnije, ono Što uopšte nije moguće. »Propagahdističko« iskustvo Informbiroa već je tolikih razmjera da ga ni sve vode avijeta ne mogu spra> ti, i smrad se njegov širi nadaleko i daleko se, zaista, ~“rlo daleko otišlo u beskrupuloznost, zagazilo odveć duboko u lednu vodu oportunizma i re» vizije! A tu ništa više ne pomažu au> toriteti; zveckanje s njima nikoga više onako ne impresioniža, pogotovu ne has, ne ohie koji misle svojom glavom — koja je isto toliko sposobna koliko i nečija tuđa, Mi cijenimo autoritete kad su autoriteti, kad njihova riječ i njihovo djelo znače auto= rilet, kad su u punc m skladu jedno 8 drugim; zašto bi, onda, mi bili krivi ako su autoriteti sami sebe poljuljali, demantovali, doveli u kontradikciju, ako čine katastrofalan „raskorak između svojih nekadašnjih riječi i 8SVOjih današnjih postupaka? Ako je neko svojina radničkog pokreta čitavog SsVi< jeta, ako je njegov. značaj međunarodnih razmjera — zar mu fo daje pravo da proigra svoje značenje u jednoj tako problematičnoj igri kao što je ova informbiroovska? I je li dovoljan 8amo autoritet pa da se revizija pokrije njime, da se sakrije iza njegovih Jeđa, da se proglasi pravom vjerom u koju ne treba sumnjati, protiv koje se — baš marksizma-lenjinizma radi — ne treba boriti?

Prošla je već godina od Rezolucije i šta sve hije rezultiralo iz nje za. to kratko vrijeme! Linija kominfor= movskih napada bila je ravna, bijesno nagrfljiva, s malim ali nevještim varijacijama ako iste, već zbilja otrcane i uzaludhe teme: naša »izdaja« gocijalističkog 8vijeta! Još odmah še prečlo na ono čemu &e komunista od komuniste najmanje nada — na amora]ne, na klevetničke, na izrazito neprijateljške pozicije. Još odmah se zajahalo ha krhku granu revizionističko= šovinističkog drveta. Zašto su prišli ovim metodama, zašto su se prihvatili nečasnih sredstava za izvojevanje 5VOjih uskosebičhih ciljeva? Zašto su već

·od prvog dana našli izlaz i 8voj po"

litički izraz u psovci, u nogopodmeta= nju, u presoljavanju? Gde su drugar– ske ravnopravne diskusije, raščišćavahja, bratski komunistički sporazu= fi, saradnja bez zakulisnih smicalica i mahevara? Mjesto svega, laž je proglašena istinom, ona ie kominformovgko zvono na uzbunu, i sve ono što se dahas tamo radi javna je i tajna krađa i prekrađa ovog zvona; i kad zvono zazvoni u Moskvi, ili Bukureštu, ili u Pešti, ili kroz stranice talijanske »Unita« — drma njegov konopac ista ruka i s istog mjesta: zvonar je isti i mi naziremo njegovo bogougodno lice koje trepti božanskim miljem, jer ge, evo, tajno i javno povezuje s presvijetlim bjelogarđejskim ocima Alck-. sejima Kriškama ili tahkvimi neim cfkvenjaćima i protuvama — 8VG to maksizma radi, i još ponečega. Žadivljujuća je njihova tvrdoglava zaslijepljenost, nad činjenicama, njibova bezobzirnost, ehkskluzivnost. Mračne pobude nalaze oduška u bes« primernim podvalama i izmišljotina-

' ma, u silmoj i krupnoj intrizi, u prostač

kim jspadima, u maltretiranju, u diskriminaciji — zabor. vljajući se potpuno, zaboravljajući na svoje dostojanstvo borca za komunizam, na svo poziv, na odgovornost pred , radnič, kifi pokretom, pred istorijom, No silno se vhaju alto misle da su zablude i nGistihe održive u istariji, aRO Vi ruju đa ća ovo šlo đands čihe i šlO. se iza hjih i u njihovo Ime čini, ošla< ti dokumefitom pozitivnog aWtiviteta, uopšte oprihnosom međuhatodnoj progresivhoj stvari. Mora, konačno, isti na pobijediti, Mora, naravno, i. otići u žapećak. 8 njom i hjeni pokrovitelji 1 liferanti — to ie sigurno jer je vahkohito. Kad se jednom digne ova miittha kominformovsška magla, kad še

slepne ova teška zagušljiva prašina 1

skwari #vima | gvakome ponovo zabll„

Tekuštva se skupo plaćaju, pogoto- | vu kad su značajina, kad su dragocje<

' kom Više neće

i Dušan KOSTIĆ. |

slaju u pravom a vileffu — izrohiće

_ iz magle i prašine, već osramoćeni, ın=

1LO)h10,POOVBaı Vitoži ı muslteluri, i BIbiti potrebni, i nece b.ti ruke koja će ih ı ozdraviti ni rijeČi koje ui ih tješile. Neće biti potrebni — ko što ni danas iole pošvenome i pametnome mniješu palrebni — Jer nikome više laž neće bili šFedstvom ubjedivanja, jer neće biti ljubitelja laži u socijalističkom svijetu, u rukovodsštvu tog svijeta, j r će i kod njin, tamo, gde je sada kleveta mofaini podvig, opet postali istina kriterijum, i opet će u punoj snaži pIrO„OVoLILi mocha MnarksistićRa-uenjaihibucaa IIJEC — ona prava, nepatvorena, neiskr.vljena, neunnakažena, ona jedina... koja ima pravo na opstanak i koja vodi čovječanstvo naprijed u nove vedrije vidike,

Uporedujemo riječi sa djelom, provjeravamo muesije, jer smo naučili mnogo tuga, Jor smo se opekli, jer smo u ranam ı, 'Spokojno i mirnih nerava čekamo da prohuji ova histerična kominiormovsita paijba koja bije iz svih kalibara: njeno punjenje je jedno te isto i s istim smrdljivim „novinskim barutom — argumenata nema Jer ih ne može ni biti. I zato ispredaj, izmišljaj, nadovezuj, prepisuj ad imperijalističke štampe (šta to smeta!), O–smišljavaj, davaj injekcije i održavaj u životu bukureštansko nedonošče, tu zmiju što se plete cko nogu sBocijalističkih ljudi i koju svakako treba zgaziti da ne truje svojim otrovom.

Argumenata nema, ima laži, Ima starih laži, ima novih, ali s istam materijalnom bazom, istom konstrukci. jom i namjenom — izlijeću samo 8 različitih aerodroma. »Vi ste prođali Korušku, vi ste izdali borbu grčkog naroda«! — dobacuju nam informbire vski kuvari, »To dokazuju činjenicele — mudro veli mudri »Sabad nep«. Je li? Zar zbilja? Pa deder, dru. že Sabad Nepe, navedite, na kraju krajeva, nabacite bar jednu činjenicu od tih vaših »mnogobrojnih« — jednu jedinu bar, uvaženi! Ali, molim, činjenicu koja jeste činjenica, ne erzac-čirijenicu, ne »činjenicu« rođenu u, jasnovidoj glavi vašeg saradnjikaklevetnika s Herstovog kursa, kongtruisanu za vašim redakciskim stolom, Prosto — činjenicu, No?

Ali našto takav zahtjev! Danas se došlo do togn da iz usta informbiroovskih bojdžija dopire jasan zadah revizionističkih misli i drugih takvih misli. Došlo je čak i do toga da »Unita« jelko prebacuje de GagMperijevoj vlađi što već jednom ne svrši 3 '"'rštom, što oklijeva »dok Tito paktira sa Volstritom«... di; ne bude, božemoj, kasno; do toga da augstriski komunisti rone »grozne« suze mad mrtvim tijelima HFiglovih žandarma=–provokatora, i ti uplakani komunisti reći će —- to je sigurno — da su i njihove: prožandarmske suze još jedan prilog internacionalizmu, ili kome l1i?...

Žongleri igraju na Rkonopcu, pa konopcu: neko uživa i aplaudira (mi pogađamo ko), neko blenme u čudu, drugi su zbunjeni, Okreće se poznata ploča, mimljena u poznatoj laboratoriji, Svejedno, argumenata nema pusta je praznina u kominfomovskim mozgovima, jalova su njihova naklapanja. U takvom. mozgovnom vakumu, u neđoštatku ma i milimetarskog argumenta, korisna je, dobro dođe može da posluži iriječizdajnika i vrtirepa, njegova »izjava«, bijeda njegova moralna; korištan je, dobro dođe i takav jedan »teoretičar« marksizmalenjinizma, takvo jedno »znanje«, »pamef«, »šila«, »moćno pero«. Il bjelogarđejske špijunčine (velike i male), ustaški javni tužioci, korpuslije, batinaši i desne ruke Gestapoa, špekulanti, crnoberzijanci i obijači, pukovske vrangelovske popende, manipulanti atomskom „bombom, »nea-

kreditovani Rkonzuli« priželjkivači Zapada i maršalizovane civilizacije, mali i veliki kombinatori antisovjef= ekih ! antisocijalističkih „poslova &ve je to danas prednja linija Informbiroa, perjanica kojom &e kite i sebi stavljaju za šešir kominformovski lovci u mutnom, uporni toreadori, sšijači vjetrova koji već žanju buru, tvr-

ja nad klevetom

doglave inadžije, jed:nalspravni i |e-

dinomjerodavni cita!Omani, i Bva ta šarena vojska i bratija... Doživljavamo, vai'tinu, mnogo to-

ga nevjerovatnog, neočekivanog, apsurdnog. To je iaj metod: ako ti ne. što objektivno ne konvenira, ako je u suprotnosti s tvojim osnovnim interesima, s tvojim obiektivnim gleda= njem na ovai ili onaj problem od životnmog znhačaja, ako dakle svoja plemenifta mastejanja da se život učini deleko vrijednijim i liepšim pretva. „rašu svakodnevnu praksu, ne čekajući pritom mnunu s neba ili »pomoć« sa strane kao goluzdrava pličad onda si, informbiroovski blago intonirano, u najmaenju ruku izdajnik i ubica, ili, kako to on hrišćanski kažu — Juda Ishkariofski; onda si sve ono što ne valja pod kapom nebeskom, sve sama Sodoma i Gomora! Onda »kri« tičari« steknu odnekud pravo da ti pljuju u obraz kao da i nemaš obraza, ili kao. da je on, taj obraz, voljom Rezolucije predodređen · da u praksi međusocijalističkih odnosa pretstavlja — pljucu! To je taj informbiroovski metod: lijevom rukom te stežu za gušu u »dobronan jernoj« i »ple=, menitoj« želii da te zadave, a desnom neumorn,v pišu »prijateljiske članke i izjave i note o tome kako mi ođbijamo nijhovu »pomać« (pomoć — viđi kod novog Vuka: guljenje kože na 'kepitalistički način, sabotaža u svim. vidovima, diverzija, Ššpijuni!), miješajući tako vječno istu znapršku za kiselu informbiroovsku čorbu. To je taj njihov rječnik — ogavan dozlaboga, čudavišno prljav, gonjen na površinu prostačkim nagonima, izronjem iz moralno-političkog mutljaga; taj rječnik je slikn vlastitog taloga i on ne govori, apsolutno nije karakteristika omoga ns koga je upućen, već suprotno — baš onoga i baš onih na čija urta provaljuje, On je dokaz &rdite nemoći »dušebrižnika« ji »usrećitelja«, dokaz totalnog oftsustva »optužnih« argumenata protiv nas, i sto ga nedostatak šBvake argumentacije kompenzirain loše elepanim izmi< šljotinama i pšovkama,

Ali nikad psovke nijesu bile đokazi — bez obzira na njihovu &kalu,8 njima se — kao što će psovačima valjda biti poznato — nikađ nije u istoriji kretalo naprijed. Međutim, informbiroovsko dostojanstvo to dopušta, Zašto i ne, kad je i gnusna laž u njihovoj interpretaciji postala sinonim istine i naučnosti, kad se pretvorila u igukanu »brilku« sablju s kojom kominformovski vitezi polaze u boj protiv mlade antiimperijalistič« ke zemlje — konzekventno vrincipijelne, konzekventno socijalističke!..

SOVJETSKI SAVBZ

Završeno je izdanje celoktipnih dela Vladimira Maijakovskog

Poslednji filom izdanja celokupnih đela V. Majakovskog dat je nedavno u štampu. U njemu su sakupljene autobiografske zabeleške pesnika, stihovi, lanci i govori iz raznih godina; mnogi među njima štampani 6u u listovima u unutrašnjosti, U knjizi ge takođe nalazi mnogo bibliografskog materijala, fotagrafskih snimaka Ma. jakovskog i” 1990 i 1936 godine, zatim snimak ku'e Kučuhidze u Bagdadu u kojoj &e rodđio i živeo prvih pet godina života, najzad fotografije oca i majke V. Majakovskog iz 1893 godine itd, n t

Posle amrti Majakovskog# avo je če« tvrto po redu izdanje njegovih sabra» nih dela. ved

U Skuču (ČSR) gde ju provodio letnji odmor, umro je 18 jula u 78 godini čehoslovački narodni umetnik Vićeslav Novak, Uz Leoša Janačka i Jozefa Suka, Vićeslav Novak je ireća velika kompozitorska ličnost koja se u češkom kulturnom-muzičltom ži votu po,.Vljuje krajem prošlog veka, Njegov izrazit i snažan Rkompoziton= ski talenat išpoljava Be na Praškom državnom Rkonzervatorijumu gde je „od 18980 do 1809 godine studirao kompoziciju kod K. Štekera a zatim u klasi Antonina Dvoržaku, |

Pod uticajem simbolista i dekađemata u oblasbki literatuta Vićeslav Novak u početku S8VOg Elvaralačkog rada pada pod uticaj kosmopolitskogf artizma, Zbog svojih »kaprisa« dolazi zato u Sukub i sa svojim profesorom. Ali Antonin Dvoržak nije bio samo veliki umetnik “već i veliki učitelj. On je shvatio da prkosan štav njeFovog učemika potiče iz opšteg kullurno po VEB zbivanja toga vfeniena i verovao talenat Novakov neće utopiti u bog perspektivnom s&ubjeltivipinui,

Dve „godine poslu žavršetka studija na Priškom državnom konzervatorijumii, 1806 godihe, Vićeslav Novak provođi leto u valašskom i slovackom kraju na Moravi i u Slovačkoj, Ovde se upozhaje Sa životom i običajima hiroda, izučava muzički folklor, In · 8pifisan balač&kim, šlovackim i S&lovačkim folklorom Vičeslav Novak piše horške balade na narodne tekstove i svoju poznatu »Slovacku 6vi= tus. Ova dela pretstavljaju ne samo

Mirndai amalNi} 0608040 ai

e da se zdrav kompozilorski

prekretnicu u stvaralačkom radu Vi. ćeslava Novaka, njegovo oslobađanje od dekadentnih ul.caja, već i određuje pravac celokupnog majstorovog budućeg rada, Vićeslav Novak posta: je tako zaista narodni umetnik koji duboko oseća radosti, bolove i patnje

svoga naroda, koji živi sa narodom i koji se od njega nikađa nije odvojio,

Zato iako se bavio sakupljanjem 1 0-.

brađom moravskih i slovačkih narodnih pesama, Novak nikađa nije bio puki folklorišsta, on đuboko ponire u suštinu Marodne umetnosti i iz nje crpe &hagu | inspiraciju za stvaralački rad. Njegova brojna simfonijska, kamerna, vokalna i sWcenski dela Odišu ljubavlju i odanošću prema 8VO“ me narodu, to je osnovni programski sadržaj svakog njepovog dela,

I ti najtežim danima koje su če hošlovački narodi proživljavali, a vreme fašističke okupacije Vićeslav Novak ostao je veran svome narodu i njeBovoj težnji a slobodom, U to vreme stvara simfofijšku poemu »De profundisa s za vreme najtežih borbi protiv fačističkih osvajača, 1848 Bodine, piše u slavu Crvene armije »Majsku wimfoniju« koju posvećuje Staljinu.

Kao i njegov veliki učitelj Anto-, min Dvoržak {ako je | narodni umet» nik Vićeslav Novak bio ne samo ve“ liki umetnik več i veliki peda Svoje učeni!e, među kojima je pore Čeha i Slovaka, bilo i Tuoslovenda, Novuk je učio da še približe svome

narođu | da oslonac za Bvole Stvarala=.

čštvo crpu iz harodnmog živola. B. ČOLIĆ

O. Sl