Književne novine
VELJKO PET izabrane pripovetka (izdamja „Frosvete“) i Prepeliga |
Pohvalno Je što naša izdavačka pre- ·
đuzeća ob;awijuju izabrana dela zna. čajnih pisaca čije je stvaranje dalo postignuća pre rata. Tako se novi čifaoci upoznaju sa predratnim knji. ševnim stvaralaštvom, razvojem naše lknjiževmosti, kao i sa životom i problemima društva, koji &u se odrazili u objavljenim delima, Samo se mora napomenuti izdavačkim preduzećima da je neophodno da se uz izdanja izabranih dela kakvog istaknutijeg naBeg pisca donose i biografski podđaci o njemu, kao i podaci o uslovima i okolnostima u kojima je stvarao knjiševna dela pre rata.
Veljko Petrović je markantan piBac koji se sa stvaralačkim lMijiževnim radom u prozi i stihu javio u prvim decenijama Ovog veka. To je piBac koji ima svoju iztaženu fizionomiju u Rnjiževnosti, svoju individual– most, svoje mesto u istoriji književnosti. Njegovo stvaraštvo obuhvata pbemriod od skoro četrdeset godina, vrlo Badržajnih, dramatičnih i bumih u istoriji naših naroda.
Veljko Petrović je ušao u našu knjiBevnost kao vojvođanski pisac, koji je temperamentino i pasionirano prišao šivotu svoga zavičaja, kao prozni pis Bac kome je najbliži život Vojvodine, njeni ljudi i njeni problemi, Veljko Petrović je pokazao u slihovima i prozi intenzivnu ljubav prema svome zavičaju, ali zbog toga nije Đostao fdealizator građanskog društva VojwWodine iti je njena plodnost, njemo prirodno i materijalno bogatstvo učihilo da zavlađa idiličnost u njegovom književnom stvaranju. Osetna je u mjegovom književnom stvaranju kulara građanskog društva Vojvodine, igražena u umetničkim kvalitetima, ševesnim a&pecifičnostima tih Kkvalitefa, no sadržajno u tematici i u stavu Meljko Petrović je upućen više na Budbinu vojvođanskog ratara, paora, š biroša nego na građamsko društvo ı njegov materijali i kulturni proBperitet u Vojvodini. U prozi i u sti. hu izbija ' kođ njega rodoljubivi bomos zbog tvrđokornosti, čvrstine, žilawosti i razboritošti Yatarta Daora, a Btid prema raškalašmouti, bahantosti, tašpuštenosti bogatih i visokih pretMtavnika građanskog društva, To čini đa je pokatkad buknulo u njemu, ako ne od revolta, a ono ođ gađenja, kada je nailazio ma pir gavana, užirenih parazita, na kome je ĐBOT imao da igra ulogu glupog komedijanta.
Priča »Sremnčka šala« karakteri. Btična je za takav odnos Veljka Petrovića prema predratnom građanskom društvu Vojvodđihe. Prikazavši vrlo 6&likovito lovačku gozbu u manastiru, #lustrujući vrlo plastično presite tipove, glavare manastira | izletničkog gradskog »krenmi« društva, Veljko Petrović je živo ocrtao besmislenost i Mudost mjihove zabave sa prostim i neulkim čovekom iz naroda koji im za hranu i vino prodaje svoj bolni liču mi, najintimniji život kao lakvrdđiju. No već u drugoj pripovetci »Salašat« OBWBveta je bogpatop paora za takve Uuwrede i poniženja, kad je on na SVDMoj zemlji, kad je on u švome elementu. Veljko Petrović je rođoliubi vo nepomirljivo osećao ponižavajuće yvopsko u položaju selialka u predratnim odnosima građnnškog aruštva u 'Nojvodini, ne prostirući tu nepomirebost na širu socijalnu platformu.
Njegovo gađenje na trulež i korupeiju vojvođanskih vrhova građanškog društva manifestovalo se'u još nekim Ml}ustracijama, u ftematici onih Dpripovedđaka u kojima je ulazio u iskrivlje= me i izopačene porodične Da zas trovane unutrašnjom otuđenošću i Sa-' 'moživošću, ili u onim u kojima je krokirao kakav crtež parazitskoš tiDa Erađanskog društva, brvoj pripovetci u ovoj knjizi izabranih pripovedaka »Bunja« (1909) morbidno haslikao raspađanje, rasulo iedmne posrnule u bogatstvu porođice, u-
Jedm od izvora stare makedonske epike —
Tako je u,
, pggrapnost i
lageći sa jakim Kritičkim realističkim opservacijama u iznakaženost veza porodice koje su se formirale u laži, neiskrenosti, idolatriji samoživih korišćenja raaterijalnog bogatstva.
Tako je u pripovetci »Pedor« dao go-
tovo satiričnu ilustraciju „odgajanja društvenih parazita, a u pripovetci »Maturantski sastanak« oštru, živo i plaštično skicitranu figuru bezvrednog i beskruUpuloznog tipa koji se uspeo na vrhove građanskog društva. Kada je pisao »Buhnju«, 1909, Petrović je kao pisac verovao da je junak njegove pripovetke, koga. je povukao u vrtlog materijalne propasti rasipnički život mjegove žene, dospeo do trage\dije zbog toga što je bio iskorenjen, što se odvojio od svoje paorske zemlje, Taj zov zemlje, zov prirode čuje se kao motiv još i u· drugim pribovetkama Veljka Petrovića u kojima je realistički oštro zasećao u izvilope'rene i unakažene društvene i porodične odnose, ne sagledajući tome prave društvene uzroke, ) Veljko Petrović je u svojim pripovetkama pokazao veoma dobro pozna. vanje psihologije đece, Njegova pripovetka »Naš učitelj četvrtog razreda«, koja spada među njegove najbolje po obradi, razvijanju fabule i po
dramafičnosti, sadrži psihološki tana- ·
no uđubljavanje u dečju đušu, u impresivnost dečjeg duha, u brzinu dečje prijemčivosti za jake utiske, u razvitak dečje fantazije. Tu se' opet pOokazala snaga pripovetke Veljka Petrovića u Frealističkom ocrtavahju li-
kova, u njegovim opservacijama koje”
se ne zaustavljaju na površinama doživliaja i događaja. Ta snaga je doŠla naročito do izraza u pripovetci »Maturantski sastanak« u prikazivanju triumfalnih raspoloženja žubana i njegovih odnosa prema drugovima koje je u karijeri pregazio.
Veljko Petrović kao pisac poseduje živ, radoznao duh. On obiluje zapažanhjima koje katkad i rasipa na račun izlaganja i razvijanja fabule, pretvarajući pojedina pripovedanja u ilustirovane kozerije, Njegove opser= vacije &u začinjene duhom koji ima vojvođanskog kolorita u načinu mišljenja, u izražajnosti, u stilu. Taj stil ima izvesne lepršavošti u kojoj se javlia težnja da se preko krupnih problema u životu pređe bezbolno i bez velikih potresa. To čini đa šu epilozi ljudskih drama u pojedinim pripovetkama dati u malo reči, malo događaja i malo dela.
Umetnički kvaliteti pripovetke Veljka Petrovića najbolje su došli do izražaja u zbirci »Prepelica u ruci«, Ta zbirkn ošvaja interes čitaoca izrazi. iimi i &ugestivnim umetničkim lepotama. U njoj je došla do izražaja jedna osobenost pripoveđanja Velika Petrovića, a to je ljubav prema životliniama, poznavanje života životinja, gliharghka Smapa u opisima tog života. Ziapažanja u odnošu na život životinja tu su kod Velika Petrovića fino mis nuciozna, lirškim nađahnučem izneta, a data u živim ošećanjima prirođe i stvarnosti. Životinjice postoje u tom pripovedanju kao živa bića sa unutrašnjim životom, jer šu posmatrana ustreptalim ljudskim &rcem, Sa asOcijacijama na ljudsku psihu. Veljko Petrović umetnički zapaža njihove ĐPOkrete, eleganciju, gracioznost ili ne nespretnost. vidi izraz njihovog oka, prati igru. bujnošt, živahnost ili opasnu elementarnošt njihove pritođe i t0 uvek obiljem umet-= ničkih sređstava, Vrlo &kladno, sa iz-
vesnom foplom,.a diskretnom ošećaj
nošću, ispituie odmose između nmiih i čoveka, Naročito ta toplina postane sugestivna kađ su u kontaktu đete i životinjica, kada dođu do izraza kvaliteti Veljka Petrovića u poznavanju i živom osećčanju dečje psihe.
Veljko Petrović u velikom broju ovakvih pripovedaka uporedo sa ŽivOtom Žživotinjice, izlaže i intimnu dra-
mu mladih ljudskih bića koji taj život okružuju, pa u nekima i odnose i atmosferu pod okupaćijom u Dprošlom ratu. Životinjica postane veza, kopča osećanja, i na sebi pa i na sšVOjoj sudbini reflektuje sav prolom 0osećanja i emocija mladih ljuđi. Fabula je tada ispunjena poezijom prirode, poezijom čiji lirski akcenti najpre padaju na lepotu i sudbinu životinjiće, na njene draži koje Veljko Petrović otkriva s majstorskim artističkim izražajnim sredstvima. Samo veliki ljubitelji ptica ili životinja. takvih kao što su sina, bas itd. mogu onako a nalitički kao Veljko Petrović uočavati njihove osobine, osobenosti i njihove afinitete sa punom prirodom: Plastika njihovih slika postaje vrlo životna u poređenjima koje Petrović izvlači iz ljudske stvarnosti. On o pleTORBE golubovima daje ovakvu sli~
M:
»Ali leteti, leteti, to je vrlina iznađ svih, samo leteti da umeju! Ne da lete kao drugi golubovi, divljaci i prostaci, oni po badžama crkava i županija, oni modrikasti i šivkasti, s nezgrapnim kretnjama i žućkastim trezvenim pogledom. oni kmetovi i birokrati Što poleću samo na nisko, u Oštrom kutu, od straha .— za Bsemenkom li za ženkom, parajući vazduh grubim krilima kao čavke, jedno za drugim, bez ikakva reda,
Plemeniti golub moa da cepti od želje da leti, dvaput dnevno, u zofu i predveče, Njih ne treba goniti, dovoljno dđa ih gazda samo pogleda pa da ustrepte, i, na dati mig. zviždult ili pokret, prtr! svi da prhnu. Svi u isti mah, svom silinom i zbijemi u jato, u okfugu oko svoje kuće, pa u spirali kao svrdđlo, šišteći krilima kao svila da se cepa, a Sve više i više, u
· nebo; stalno u jatu, stalno u okrugu
i stalno iznad polazne tačke, sve dok se u modroj visini jedva naziru. Po dva tri Časa Vvitlaće tako ne odvajajući se od jata, pa kađ se spuste i pad» nu na Svoj krov. grudi im se naglo nadimaju, a u uzverenim, pijanim 0Očima blešti strast hitrtine i Visine...ć
Veljko Petrović je u pojedinim pripovetkama, kao što je na prime oha o Wudbini dva.laneta »Bocko i
njegova sostra«, čilavu dramu koja,
ge odigrava u odnošima među životi. njama. Ta drama koja ima svojih unutrašnjih sukoba i vrelih emocija dobija životnu uverljivost umetnički majstorskim opisima zajednice ovih šivotinjica, njihovih međusobnih dodira, njihove međusobne igre i botbe, uočavanjem onih lepota koje iz bijaju iz njihove blahe prirode. U ponekim od ovih pripovedaka postoji tendencija kođ Veljka Petrovića za
simbolizirahjem teme, za tim da po-“ životinjica za”
veže sudbinski živote život ljudskih bića, Takva je na primer pripovetka »Golubica 8 crnim sreem« koja sadrži simbolične asocijaćiie sa prikazahom u pripovetci devojkom divljačkog temperamenta čija je ljubav u izvesnoj meri kobna. Te drame mlađih ljudskih bića koje se igprepleču sa sudbinom životinjica
u pripovetkama Veljka Petrovića ne
deluju u toj meri impresivno kao drama Žživotinjica, jer kao i u drugim pripovetkama sa '%drugim , temama, “Weliko Petrović ređe razvija kako probleme, tako i dramatiku iz ljudEke stvarnosti u fabuli, zadržavajući se sa mnogo više pripovedačkih spOsobnosfti na opserviranju., Pripovedanje Veljka Petrovića kao i drugih pisaca njegove generacije i poznijih, koji su formirani u građanskom društvu, nije puštalo dublje ko renje u bumu stvarnost naših naroda. To se vidi i po temama u »Izabranim pripovetkama«, onima koje šu iznikle iz vremena kađa su se odigra– vali veliki dramatični i tragični šukobi u istoriji naše zemlje., Pisac je u
pod uslovima narodne socijal:.stičke revolucije i socijalističkog preobražaja
Onako kako je robova0, strađao i borio se, tako je makedonski narod i bevao o paiknjama i junacima syojim,
i bogata pesma, kojom se on drŠao uprkos tolikim pĐorobljivačkim opasnostirna, koje 8u mu pretile da ga unište, Bačuvala se SVE do poslednjeg mata Skoro u Bvim Svojim formama, od recitativa i šesnaesterca do deseterca i osmerca, i u svim Svojim mobivima, od mitshih do ilindenskih re= vwolucionafnih. I danas je on nosilac Mednog od najbogatijih folklota u na šoj zemlji, ali teško i u mnogome ne~
alno oštećenog fašističkom najJeZdom. Uzalud ćemo tražiti u Gornoj Reci Sofronija i druge pevače najstarijih makeđonskih narodnih pesama, uzalud u prilepskom i bitoljskom kraučenike Apostolove, uzaluđ u Mase etra Burevskog, baba-Veliku Mli baba-Angelinu, Njih su utamanile nevolje i progoni, koje su fašistički okupatori na njih navalili, A 8a ovom starinom je u nepovrat iščezao najve-
· ći deo naročito epskih najstarijih ma~
kedđonskih narodnih pesama,
tifoz kakta iskušenja šu morali prolaziti z«+jedno 8a makedonskim narodom ovi Više nego ošamdešetogodišniaci i nosioci makedonske epike govore nam retki preživeli stati ep6ki pevači ovih krajeva, Tako Lehfe Mazakoslci, darovit epski pevač Mavrovskoga polja, priča kako su razjareni italijanski i albanski fašisti, nemoćni i pod stalnim udarcima maVYovske partizanske čete. popalili Mavrovo i naišavši u šumi na njega, ubokog MWromog starca, i jedno izgubljeno
. kretati jednu
Dušan NEDELJKOVIĆ.
đele, stavili ih pred mitraljez da se njima &Vvele.
Ali, danas, spreman da me teši Što, hitlerovskim
bombardovanjem Beograda uništenu,
moju zbirku kroz dve decenije šakuplijanih makedonskih epskih narodnih pesama, neću moći više nikad u pot“ punosti obnoviti, Jer, oslobodili smo ge | stvorili svoju, harodnu, Bocijalističku državu, i oba sima·Lente MazakoškoPf su u muavrovakoj madnoj brigadi, a jedati od njih udarnički svikao da čak i gashom btšilicom u
tunelu radi i uz pomoć tolikih omla ,
dinskih brigada iz Narodne Republike Makedonije i čitave Jugoslavije usto Mavrovsko polje na vrhu vi8Oke Vlajihice pretvara še u ogromno jezero koje će u povhožju planine Ood najmoćnijih ćentrala ovoga dela Evrope i biti jedna od tvoračkih snaga srećne naše budućnosti. Gledajući u junake današnjice i budućnosti, Lente je gotov da prežali nepovratno izgubljene sta re pesme o starim junacima prošlosti naše. Lente veli da je i Bam tu đuboko potresnim doživljajima ustathkB i Oslobodilačkog rata zaboravio stare epske pesme i, iok mu lako na pamet padaju makedonske partizanske pesmie njegovom kraja i mnoge Dpešme !zgradtje što ih pevaju radne bri gade koje grade mhvrovsko jezero i ogromnu električnu centralu, dotle je za njega prava muka đa Be seti
»starskih poesni«. 1I zanimljivo je da
vedra čela Mazakoski je
. Oslobodđilačkog rata i
on, od kojeg sam pre dvadesetak go-
dina zabeležio preko trideset epskih .
narodnih pesama, a znao ih je i mno go više, čitaVo jedno veče i uz iskrene i Vrlo mučne napore uspeo, je da se seli svega iri stare epske pesme, obećavajući da će sve učiniti da se priseti i ostalih, Njemu izgleda kao da su potresni, vrlo jaki doživljaj iz partizanskog, oslobodđilačkog rata ac ko. PRM u njegovom pamčenju motive i stihove starih epskih pesama, đa mu je vtlo teško domašiti ih,
t u individualnom, dakle, životu pevača, kao i čitave etničke
drupe, ·
jedne pesme poliskuju duge, staro,
izumire i novo se rađa, i narod, pevajući kao što živi u prelaznim periodima, iz osnova menjajući svoj društveni Život, menja Wvoj mentalitet i u njemu svoj folklor, i
TI ne samo kod Lente Mazokoskog i ostalih makedonskih narodnih peva ča, već i kod širokih makedonskih narodmih mosa zapaža se danag ta kav kore: ” društveni preobražaj, pod čijim, upliv im im. stare , epske poesm: iggledaju staromodnmim, preživelim uspomenama na vekove ermih narodnih patnji koje bi najrađe vaboravili, a. naprotiv, wa duši, i jeziku su im narodne pesme iz velikog još više posle-
dnje · pešme godijallstičke izgradnje zbmlje. i \ I već kao da ove poslednje, pede
graditelja socijalizma, koje se pevaju svakim danom sve nove i nove, poOtiskuju partizanske, među kojima se
za bevhnje počinju da bitaju damo” one najopštijeg značaja i najlepše, i
velikim, događajima nalazio apartne motive, nije težio da uhvati srž i smi. sao problema i sukoba. Uzimao ie iz stvaraodti za teme svojih književnih radova ono Sto je marje bitno, ono što je više prefstavljalo kuriozum za posmatrački duh, nego ono Što je du boko potrešalo život naroda. lomilo u njemu puteve istorije.
Veće pripovetke Veljka Petrovića da temama iz Prvog svetskog-rata su » aloe, »Maćdinr Pišta« »Baba Maca« Od njih je hnajljudskija »Baba Maca« a najveća »Mađar Pišta« u kojoj je Veljko Pelrović pokušao da ocrta lik Mađara koji je za vreme Prvog svetskog rata prebegao na stranu Srba. Motiv je apdrtan, odaje živu ra-
doznalost pisca za ljude koji: imaju nečeg osobenog u postupčćima, ali stvarnost Tata se vrlo malo pomalja iza tog portretiranja. Više je on stvarnosti rata dao u jednoj manjoj anegdobskoj crlici »Ni imena mu ne vnam«, u kojoi je uhvatio lik čoveka iz naroda, prostog vojnika koji pokazuje u opasnoi i tragičmoj situaciji, vitešku velikodušnost i širinu ljudske duše, čovekoljubivosšt | koja izbije spohtano, izlije se u požrtvovanoj akciji, a za nju ne traži hvale i nagrađe,
Obe zbirlte sadrže nekoliko pripovedaka sa temama iz prošlog rata, koje pokazuju stvaralačku živost ovog pisća i u današnjici. Najveća je »Prepelića u ruci« koja prikazuje uzbudljive momente iz ilegalnih akcija, nenadnih susreta u kojima se rađaju odnosi. sudbonosni za život. Pripovetka ia dramatična, psihološki produbljena i nijansirana, ma da je briša za ranjenu prepelicu usred fašističkih užasa zaista apartna i bizarna.
Naša književnost ima u Veljku Petroviću istaknufog i značajnog Droznog pisca. Obe zbirke, a naročito Zbirka »Prepelica u ruci« pokazale su njegove visoke umetničke kvalitete, Vrlo živ artistički duh koji je pojedine prozne radove oplodio i lepotama sugestivne lirike. Pripoveđanje VeljRa Petrovića, naročito ono u zbirci »Prepelica u ruci«, impresivno deluje i umetničkim skladom, jezičnom čistotom u vrlo literarnom izražavanju.
Redaktorski posao nije najbolje obavlien ni u jednoj ni u drugoj zbirci, Tehnička oprema je bolia u zbirci »Prepelica u ruci« koju je ilustroyvala slikarka Ljubica Solkić.
i Velibor GLIGORIĆ
one koje su najlokalnijeg karaktera, vezahe za hHetojstva i podvige samog sela ili kraja, Partizanske narodue pesme doživljavaju danas u Make- . doniji, kao i U čitavoj Našoj zemlji, svoju fazu odabiranja, kristalizacije i povezivanja sa ilindenskim i drugim ustaničkim narodnim pesmama, ula. zeći tako u živu rizniću narodnog pevanja, — a rađaju So sha uzmasima pijuka | gasnih bušilica, sa brektanjem. kooperativnih traktora i ŽVižduhom novih fHbričiih nove i nove pesme izgradnje Bočija< lisma, ı ' :
ft ud ovom. prižodnom procesu u kojem se hazvija narodno pevanje · odražavajući, podražavajući, i inspirišu ći sam polet društvenog života naroOda, pesme izgradnje Socijalizme, stalno še pevnjući.sve nove i nove, u Makedohiji tako sraštaju 5a raspoložehjem, oduševljenjem i uopšle mehtalitetohi, hntoda, da postaje teško pevače otkinuti od njih i vratiti sta: rim | hajstarijim narodnim pesna“ mia, koje su'se još u fharodnoj ušpomeni sačuvale. Ovo je teško i zbog toga šio Fiare pesme najčešće odražavaju drukčiji, pa i šuptotan položaj u kojem ih je narod ispevao, te kao da ne liče više na današhja raspoložohja i ushićenja mayoda u sodašmjelm boložaju, a nafod im u doživljavaju, u epskom svom gledanju još, nije našao sav duboki wnača} za današnjicu. Za ovo je Rkaraktevištičan ptimer teškoga vraćanja Lenicla Mvzakoskog starom „mavrovškom ftjarodnom ~ ep skom pevanju, Teško je ovome SVE” žem, oltesitobi stdrew od „05 Bodina danas wseliti ne jedne po jedne od brojbih' pesama MWoje je hekad Čuo i naučio Od. svOgMa oća oslla, ubogog seljaka i poečalbarskog pekatskog radnika, i, koje &u se u njihovoj, ktĐjnje sM\olbi, inavrovškoj potodici bhenosile odrara. na, sina i od deđe na unuka. Nisu onj.guslali, niti su za BVe| sirena ve
Tamno bez kraj
__- Posme B, V. Radičevića
Izdanje »Bvjetlosti«, Sarajevo
Branko V. Radičević je jedan od , mladih pesnika koji su se pivi put pojavili pošle oslobođenja. Dosada je objavljivao pesme bo raznim orladinsktim i drugim časopisima, ali tek posle ove zbirke može određenije da se Bovori O njegovom književnom liku, Treba odmah napomenuti da njegov književni lik — što nije mnogo izuzetan slučaj kod mladih peshika — pošle ove zbirke nije jarkiji od one imjresšije ponesene iz čašopisa, česko se bo časopisima štanipaju srečnija ostvarenja koja u zbirci ostaju, ako ne usamljena a ono retka, B. V. Radičević je po hokim ranije objavljenim | pesmama dao nagoveštaje jedne prilično otiginalne pesničke priFode, kroz njeMove ranije pesme nazirao se pesnik koji, iako bez 5asvim svog ličnog izraza, ipak traži, put” da ga nađe, Sa ovom zbirkom taj lik nije dobio: kasnije pesme imaju sve mane prvih, a nemaju njihovu neposrednost i jačinu emocije.
Zbirka je podeljena na nekoliko Ćiklusa u kojima je obuhvaćeno doba Oslobodilačkog rata i period posleratne izgradnje. +
Rat je B. V. Radičević doživeo kao svoj duboko intimni tragični doživljaj. To se vidi i po broju pesama i njihovom kvalitetu, Mlađi pesnik je rat proveo po logorima i bolnicama. Otuda u tim pesmama Jedna nota melanholije „neke osećajnosti koja he reaguje na velika i bitna zbivanja, čak neke mekušnosti, koje možda ne bi bilo u drukćčijim uslovima. Opašsnost/je u tome što taj »mol« ostaice i u nekim kasnijim pesmama, Ukoliko u pesmama iz vremena okupacije OVO donekle ima opravdanja i ne deluje kao manir, u pesmama sa temom SDcijalističke izgradnje, ta intonacija deluje slabički, kao anahronizam,
U pesmama iz Oslobodilačkog rata B. V. Radičević je bo motivima bio veoma blizu da ostvari jednu poeziju koja iako suviše krhka i nedovoljno karakteristična i fiipična za OVO raž=doblje, ipak govori o jednom vidu zbivanja. Motivi u toj poeziji 5u logor, majke, dryg, voljena „devojka, rodni kraj. Ova uprošćenost tema 4 dovođenje motiva ma situacije jz mnarodne poezije — uz veoma jednostavan izraz — davala je mogućnost pesniku da relativno lako izrazi ono što hoće da kaže. Međutim, on je bio suviše mlad da bi svoju poeziju ostavio
_
bez šljokića i Ššarenog — pokatkad i tađeg — perja. Tako je — po mom mišljenju — uspeo tek veoma retko
da se kroz taj balast probije sa Dponekim stihom i izuzetnom pesmom, Oh se ne ušteže da i za svoja najintimnija raspoloženja često uzme konvencionalan »literaran« početak, koji undipred vodi pesmu u ćorsokak: »U mom selu Svu Hoć šumore jablaTiovi« (Jablanhovi); u njegovim pcsmama često odjekne intonacija drugog pesnika: »Soba Je gluva soba je mutna« (intonacija jedne od ranijih pcsama O. Daviča), zatim, on ne oseća opasnost od tzv. »poetičnih« reči, ili bar onih koje njemu kao takve izgledaju. a koje, ustvari „ništa ne kažu. To su, recimo, reči — snovi i mašta, koje se bezbroj puta u raznim pesmama:'·javijaju, a koje šu uvek znak nedostatka bilo imaginacije, bilo pesnič-“ ke kulture, a najčešće i jednog i drugog. Baš u jednoj poeziji koja je po motivima uglavnom vezana za selo i u kojoj se — Što je u izvesnim grani. cama i opravdano i potrebno — jav-
'ljaju ređi i izuzetniji narodni izrazi,
reči kao — wnovi, mašta, zanosi itd. __ deluju razarajuće, kvare boju pesme i unose nesklad..
MKood mladih pesnilta često takve gole reči treba da zamene čitav poetski opis, kao da jie dovolino samo pomoenuti ih, da bi se iztazilo i na čitaoca prenćlo jedno osećanje. Međutim, takvih gotovih poetskih reči nema. Ranije su u stihovima slabijih pesnika te &vespasavajuće reči bile slavuj, ruža, draga, == danas —= snovi, mašta, zanos, i mladi pesnik koji ne oseća opasnost upotrebe takvih
čanim prilikama na porodičnim i Beo8kim dkupovima pevali mnoštvo »ma-" vrovski starski pesni«, A dana8, poBJednji nošilac ovoga blaga narodne prošlosti iskremo činj istinske napore da se po koje od ovih besama b?Pi* seti, jet su one u njegovom i narodnom životu pretfpane i potlisnute mne samo tolikim mnošivom doživljaja i događaja, već i samim novim život-
mim sadržajem, — jer Oh još nije ud-
peo da poveže movi Svoj društveni životni sadržaj sa Sadržajem svojih šta rih epskih pesama koje mu &6e zato čine skaromodnim i skora tuđim, 1I Who se koje state epske pesme Lefite priseti, sve jagnije biva zašto se on njih leško seća, jeF Bvaka “od njih odražava pošlednje one napore koje je mavrovsko stočarsko i hajdučko', gnezdo čihilo uvth Vlajiniće, na neprohodnom prelazu iz škopskog i po Joškog basena u dimlolski, da Be u borbi sa tolikim porobljivačimh i silnicima održi, Priseća se oM, u da našnje vreme pune Slobode u kojoj natod od TnavVrovsiog polja stvara jezero i izvot oBpromne električne energije, sfiage i Sveće harodne, — pftiseća se pesamb o Mabku Kraljeviću. koji silazi ha Kosovo i šeče Turke janičafe , kako Marko seče, tako not vi preda nj ustaju/ Driseća Be pesme uporne, iatrajne' makedonske burbekoja se čihila bez Mrtaja i konca, bež pobedničkog završetka, činila takvom kakvh se ona mogla jedino i videti iz uskop mavrovškog Btočarskog i haj dučltop gnezda. vo te pesme koju mi je Lente pevao 91 septemibih 1948, god., hesme o Kraljeviču' Marku koji sa polsmehom silazi na Kosovo i ta | i konca Uhištava duša,” rane, ali dok jedne obara, diusi UBtaju, ba je to. epski adtag takve borbe i takvog junaštva koje je bez izgleda na Bhofu pobedu kakva je Bila borba i kakvo je bilo ćutljivo i kao
) remen tvtđo | istrayno junaštvo ma= ~ papičenje Mida ikahvi vreli UBala~yaiall, all sd o 'edonskog naroda uopšte, a posebno
. »sveđenu« »ćumbušu« i drugim
Mavrovaca, stočara i ljutih hajduka,
BTRANA 3
konvencionalnih izraza i ne upotreb.ljava ih krajhje oprezno, mora da upadne u kliše i laž,
Ja neću, niti Je to moguće, da na=> vodim sve stihove B. V,. hadičevića u kojima ove rečj treba da učine čudo. Navešću nekoliko, ne birajući. jednoj pesmi o Sibiji on završava stih: »Brblijo ti si sada · kao iz naše muašte«. Uzmimo da je ovo kao kon« statacija autentično. Činjenica je da smo svi mi svakodnevni asvedodći O» 'stvarivanja onoga“ o čemu su snevali — i ne samo sšnevali nego se za toi borili — sinovi slobodarske Wrbije. Ali pesnik za to nije našao poetski izraz. U drugoj pesmi koja je, i DO raspoloženju i ispričanom događaju, morala da bude topla i prisna. on upada u konvencionalnost. Pesma se zove »Poslednja noće ı ima lakoničan uvod — daleko potresniji pesme: »Prvoborac Simo Saraga, stolarski radnik, obešen je na čačanskoj pijaci 1942 godine. Noć pred streljanje proveo je u igranju šaha i u razgovoru sa drugovima«. B. V. Radičević i ovde nije uspeo da oseti, ili mož“ da samo da jarazi, ono što ie trebalo; Čitalac ostaje sa onom impresijorm koju je sam poneo čitajući uvodni moto — ukoliko mu ovakvi atihovi i to ne pokvare:
»O samo da ne svane, — dan novi đa ne svane!
pa makar bila tama, Ruka se ma ila lovca
i preko sviju nas prešle su oči njegove., 1 čini mi se tiho su tad Usne prošaptale: »Snove? Ne mogu obesiti. snove«.
U ovom. slučaju, gde je pesnik trebalo da da i jednu tuđu, psihologiju, on nije mogao da iziđe iz štimunga većine svojih pesama, pa je izneverio prikazani lik, |
U pesmama iz posleratne izgradnje B. V. Radičević nije uspeo da 8e O slobodi tog svog olakog rešavanja poeiskih problema, On najčešće prilazi motivima sa strane, posmatrački i obično ne premašuje reportiersku zabelešku: »I ništa nije lepše iništa radosnije, od te brigade smeha. zanoša, brigade zdravlja« (Šta ima lepše). IH: »Rumena jutra obilja. ponosa, danas vam drugovi moji šalju pozdrave vrele. Slušajte: na sve strane od snage i žanoša...« (Plovidba). U jednoj pesmi iz »Beležaka iz Her-. cepovine« on piše: »Jutros je prošla prva brigada kroz sela, Bilo je grljenja, radosti i smeha bela«. U sledećem slihu on iznenada uzima familijaran” ton, Movoreći O begovskom hanu koji riažtoko gleda ma brigađu, pa kaže: »I jost mu teško, stigla ga nevolja«.
Potrebne su i šteta je što ih u na. šoj poeziji, a naročito kođ mlađih, nema. ili ima vrlo malo, i ležermije, razgovorne pesme, poskočiće „koje su naročilo pogodne za rećitovahje. Humor je i u poeziji jako oružje. Ali u
pesmi koji ima sasvim drugi karak~"
ter, ovakvi iznenadni razgovori, prozni a uslo i banalni zaključci, đeluju kao, vulgarizacija. |
U ciklusa »Svetlost u selu«, nesšhvatanie neprikladnosti ovakvog tona vodi u besmislicu:
Bogataš je kočio rad.
Miatio — kažu -— po praznoj slami. Za kaznu — kad je mraku rad ostala mu kuća u tami.
Tako pesnik to nije hteo, ispada da kulaci u svojoj borbi protiv socijalizma bezazleno »mlate praznu slamu«. U pesmi »U novom stanu« on upada u banalnu. idealizaćiju života u gradu:
ti sobi miris jela i vesela dečja graja.
Majčine bele ruke u testu, kao paperju,
Sa stropa pažljivo gleđa veliko oko —
. Žžarulja.
Radost je topal dom i vatra na iverju.
Kada zapeva sirena, stići će 1 otac 8 rađa.
stajaće blistanje. A hleb — mekan i žut — pokazaće Bre" dinu belu,
i tanku koru gore, i debelu, — Za Bg!
kanje.
(Nastavak na četvrtoj strani)
Na čistom sltolnjaku posuđe ko
N koji su ovu pesmu sa kolena na koleno prenosili. |
Sena! Marko na slatka večera,
I mi semal na vimo crvemo,
· Mož?eraat, em se potsmeaat.
Go dopita Markoica mlađa:
»Tak' ti boga, moi domak'ine.
»Me te pitam, pravo da mi Tažeš,
»Da mi kažeš, nemoj da me !žeš:,
»Sto &e, Marko, taka potsmeavaš?&
Odgovori delibaša Marko:
»„Blušaj vamo, Markoice mlađa,
»Te me pitaš, pravoke ti NagboN
»Ke ti kažam, neku da ti ižam.
»Promeni 8, lepo nakiti se.
»Da oblečeš ruo velikmemsko,
»Da mi mosiš dve beli pogači,
»Da naplniš buklija so Vino,
»Da mi spremaš Sarca pelivana,
»Da mi turiš teška materkija,
»A uz nego teška bozdogana,
»A do nego sabja diplenića
»Da EF izvnadiš VO ramna a'
Barac yrišti, bogme, do nebesi, Ne dočeka Sarća pelivana
Đa s olvorat tija anski vrati, Da s otključat tija iti POR Preskoči Šarac ispreko avlija. "Trgna MaLKa, po beli dđrumol,
· Od junaka isnma mesečina, A od MWonja mgli, e praon, Ode Marko u rammnmo HOosovoO,
Kuga Vide delibaša Marko.
Šta je čudo u ramfno MOosovo, MKohj do konja, junak do junaka, Naftalase 'Purci janičari. ONO Šarac VvIŠti, bopme, do nebesL Se · zvrfe deliDaša Marko, i
PON
Be razvrte mnalevo, nadesno, Đa mi trgma sabj: diplenica SaaNM Rorv se lee bogme do ko ena. i? Bilno pisma delibaša Mar a 400 09403178 »Drž se Šarca, bogme, ne davaj se, »Sto je (0 u ramno Kosovo, sBedni kolam, drugi atwnovadt.e T nije nimalo slučajno da pesme bs5skonačne borbe i igkrsava u pamćehju Mazakos oš jedna takva koja Ća. i lićdti sVemećč borbenog samop nja i istrajnosti iskrsava pesma baš o novu« i njenovom | od slarosti krajhle or fito | ohemnč80, 7 smelom | uporhom jstra|foš
sl, TDamijan- brek
KoMju Damja“
i neve=la mu b! OBA 2 S a Mnava, Nie SloaBihD ć3 Be'M" |
naroda Vra= ono Fr esme koie, epski i veličajući borbenu
ćaju pre svega prođubljujući
od safnč
drugarstva i
tr i '
istrajnosti
Visoko dižati | Me o ale aluyyhino da. pddvimu u kojem, Ču ptene 0 NB